Strategije prolaze

Znate li po čemu se naučnik razlikuje od naučnog radnika?

Nekoliko dana već na stranicama „Politike” viđeniji istraživači predočavaju čitaocima stanje nauke u Srbiji, ukazujući veoma uverljivo na nedostatke koje će – kako se nadaju – zakonodavci uvažiti i ukloniti. Povod je „strategija naučnog i tehnološkog razvoja od 2009. do 2014.” u nacrtu koja bi trebalo – posle sveobuhvatne javne rasprave – da bude usvojena krajem septembra.

Novinaru koji duže od tri decenije prati naučnotehnološka zbivanja u nas (od druge Jugoslavije do treće Srbije) odmah je zapalo za oko da većina tekstopisaca vapije za ma kakvim smernicama, što je – saglasićete se – prevashodni cilj svakog sagledavanja budućnosti, gubeći iz vida da je od Drugog svetskog rata naovamo usvojeno tuce strategija (i više od toga), a nijedna nije u celosti primenjena.

Još gore: nikada niko nije ocenio i procenio koliko je (manje ili više) svaka od njih bila pretočena u zbilju! Drugim rečima, stizale su nove i zatrpavale stare, najčešće ponavljajući (prepisujući) ista ili slična predviđanja, uveliko pozajmljena (prepisana) iz srodnih stranih opredeljenja.

Uostalom, na snazi je prethodna strategija, a važiće dok je sledeća ne istisne. Strategije dolaze i odlaze, a kuknjava traje.

Ali, u tom grmu se ne krije zec.

Ispod žita, međutim, vojuje se žestoka bitka na bojištu vrednovanja naučnih dostignuća, u kojoj koplja povremeno javno ukrštaju, istina prilično stidljivo, dva suprotstavljena tabora. Prvi (svejedno: drugi) zdušno brane međunarodna merila i načela, po kojima je u samom središtu zahtev da se prebrojava pominjanje nečijeg imena i dela (citiranje). Drugi (može i prvi) pokušavaju da zaobiđu Kragujevac zbrajajući sve što su objavili i u časopisima (i monografijama) koje ne uzima u obzir ugledni Institut za naučne informacije u Filadelfiji (SCI, SSCI i Arts&Humanities Citation Index).

Tako je pre nekoliko desetleća uspostavljena svojevrsna vododelnica, demarkaciona linija (ukoliko je po volji), koja naučnike širom sveta razdvaja – na citirane i necitirane.

Naš list je minulih godina u dva navrata podsetio da nijedan domaći univerzitet nije na „šangajskoj listi 500”, na kojoj je lane, prvi put s prostora prethodne Jugoslavije, osvanulo Ljubljansko sveučilište. Novinarsko traganje je, saznali smo, uzburkalo ovdašnje učene duhove, čak je poslužilo kao povod i razlog za raspravu u ponekim strukovnim udruženjima.

Imajući u vidu da se zbir navođenja (citata) upisuje u naučničke životopise prilikom predlaganja za članstvo u Srpsku akademiju nauka i umetnosti (što se na volšeban način poklapa s „Politikinim” istraživanjem iz 1993. „Ko je ko u srpskoj nauci”) i da je Ministarstvo za nauku u prethodnom sazivu, nakon toliko decenija, obelodanilo spisak ovdašnjih najcitiranijih naučnika koje je, povrh svega, novčano nagradilo, na puko izvrdavanje podseća svaki pokušaj da se od toga odstupi.

U protivnom, nikada nećemo saznati koliko Srbija ima naučnika (ili naučnih radnika), pa će ih svako ko zasedne u ministarsku fotelju zbrajati prema vlastitom znanju i nahođenju. Na izmaku vladavine Slobodana Miloševića na sva zvona je razglašavano da je premašena brojka od 16000; u proteklih nekoliko godina, međutim, baratalo se sa upola manjom. Kako je to moguće i gde su tolike hiljade naučnika nestale?

A tek koliko bi se pomenuti spisak skratio, ako biste sve upisane samerili u saglasju s do sada najpouzdanijim aršinom – citiranjem u naučnim časopisima (i monografijama) koje vrednuje Institut za naučne informacije iz Filadelfije?

A razlika između naučnika i naučnog radnika? Ne postoji. Svuda u svetu se stručnjaci koji se bave naučnim istraživanjima imenuju imenicom – naučnik, jedino je u Srbiji dotično zanimanje preobraćeno u pridev ispred imenice radnik.

Zvuči kao zaostali odjek dalekih vremena, kada su ljudi razvrstavani na – radnike, seljake i poštenu inteligenciju.