Gore od bekstva

Glumac Žarko Laušević (49) neće ići u zatvor ako bude izručen Srbiji iz SAD i za njim više nije raspisana poternica, jer je predsednica Trećeg opštinskog suda u Beogradu prihvatila zahtev glavnog tužioca Srbije da mu se odloži izdržavanje kazne od 13 godina zatvora, dok Vrhovni sud Srbije ne donese odluku o zahtevu za zaštitu zakonitosti koji je podneo tužilac Slobodan Radovanović. U tom zahtevu tužilac traži od Vrhovnog suda Srbije da utvrdi da je Vrhovni sud Crne Gore povredio prava Lauševiću i prekršio propise kada mu je prvostepenu kaznu sa četiri godine zatvora povećao na 13 godina.

Nema sumnje da će i Vrhovni sud Srbije ispuniti zahtev tužioca, odnosno kompletnog javnog mnjenja Srbije, koje već 16 godina traži slobodu za Žarka Lauševića, iako je više puta dokazano, i to na osnovu veštačenja najboljih beogradskih veštaka (po nalogu Višeg suda iz Podgorice), da je kobnog 31. jula 1993. godine, na terasi podgoričkog lokala „Epl”, prekoračio nužnu odbranu, pucajući čak u leđa Radovanu Vučiniću koji je pokušavao da pobegne, ispalivši ukupno 13 metaka, kojom prilikom je poginuo i Dragor Pejović, a ranjen Andrija Kažić.

Kao što je aktuelna afera zbog fizičkog napada Miomira Mugoše na novinare ,,Vijesti”, najbolji test ne samo za crnogorsku policiju, tužilaštvo i sud nego i za celokupno društvo (i već je izvesno da će mnogi na tom ispitu pasti), tako i na slučaju Laušević, srbijansko društvo, počev od medija, pa do pravosuđa, pada već godinama iz početne lekcije prava i demokratije. Naime, ono što je glavno obeležje svakog demokratskog društva i pravne države jeste da su svi građani pred zakonom jednaki. Čak su poznati likovi u civilizovanom svetu, kada se ogreše o zakon, u lošijem položaju, jer mediji ih u takvim slučajevima nimalo ne štede, a ni sudije, jer se podrazumeva da javne ličnosti snose veću odgovornost, od običnih građana, za svaki učinjeni potez u privatnom životu. U Srbiji, pak, gotovo da nema novina ili televizije koje godinama ne traže rupu u zakonu ne bi li kako zaslužene kazne oslobodile svog ljubimca. U svoj toj medijskoj kampanji niko ne pita da li će biti zadovoljena zakonska i božja pravda, da li će kroz takav epilog ikakvu satisfakciju dobiti porodice ubijenih, te kakvu će poruku zločin bez (odgovarajuće) kazne poslati potencijalnim ubicama.

Ono što posebno brine jeste činjenica da se niko od intelektualaca, pravnika i novinara u Srbiji nije ni osvrnuo na višegodišnju medijsku borbu za oslobađanje dvostrukog ubice; niti pre 15 godina, niti 1998. godine kada je sudija Višeg suda u Podgorici Svetlana Vujanović (supruga Filipa Vujanovića), bez valjanog obrazloženja (zbog čega je Vrhovni sud preinačio njenu presudu), smanjila kaznu Lauševiću sa 13 na četiri godine, niti poslednjih sedmica kada neki beogradski mediji, svojim tekstovima, vrše veliki pritisak na pravosuđe da izmisli način kako da obezbedi slobodu popularnom glumcu.

Svaki slobodni intelektualac u Srbiji danas bi morao sebi postaviti pitanje da li ima pravo da se buni protiv Amerike i brojnih drugih zapadnih sila koje ne poštuju međunarodno pravo u slučaju Kosova i Metohije ukoliko se u samoj Srbiji ne poštuje elementarna ustavna i civilizacijska norma o ravnopravnosti svih građana. Jer ako Srbija ima miljenike za koje ne važe zakoni, zašto i Amerika, među zemljama u našem regionu, ne bi imala miljenike, za koje ne važi međunarodno pravo.

novinar iz Podgorice