Šopalovići u Banatu

Ponekad, kao noćni šetači, hodamo pustim banatskim ulicama, pokušavamo da rekonstruišemo iščezli svet koji je nekada živeo u Mokrinu, u nekoj od ovih dvesta dvadeset napuštenih kuća. To je poprilično tužna igra. Sećate se ljudi koji su izlazili iz dvorišta, ljudi koji su sedeli pred kućom, rođaka i prijatelja, uopšte života koji je nestao u mraku trošnih i praznih domova.

Moj prijatelj koji u glavi ima čitave numerološke sisteme (jednom je sestri faksom poslao kore za krempitu) – najčešće tokom tih šetnji gura bicikl, zaustavlja se na pojedinim tačkama i seća ljudi i događaja. Zahvaljujući njemu, dok stojim pred izlogom stare apoteke, na primer, mogu da zamislim nemačkog lekara koji je tokom rata dobio zadatak da konstatuje smrt streljanima, ne sluteći da je to i njegova smrtna presuda. U zid je sakrio sat, escajg i balon rakije. Ko je živeo u svim tim kućama i da li će u njima ikada neko živeti?

Porodična kuća Novakovih, jedna od najlepših i najvećih u Mokrinu, ponovo je oživela, na najnestvarniji način. U nju su se uselili glumci iz Simovićevog Putujućeg pozorišta Šopalović. Vilu Novakovih, koja je u međuvremenu postala imanje firme Terra Panonica, oživeli su pozorišni reditelj Nenad Gvozdenović i glumci iz Novosadskog novog teatra i Narodnog pozorišta iz Kikinde. Domaćin kuće, glumac Saša Češljević, video je u dvorištu napuštenog, tajnovitog mokrinskog dvorca sa puno tajni i neispričanih sudbina, Šopalovićevu pozorišnu trupu koja će tu, dok rat traje, uvežbavati Šilerove Razbojnike. Kuća je tako počela da ponovo živi i to dvostrukim životom. Prvo onim veselim, dnevnim, uz pesmu i šale glumaca na probama, ali i noćnim u kome je nestajala rampa između stvarnosti i pozorišta, u kome su se čuli pucnji.

Reditelj Nenad Gvozdenović je postavljajući Simovićevu dramu uspešno iskoristio sve ono što mu je stara kuća ponudila. Predstavu je počeo na ulici, na sred druma, predstavljajući nam pozorišnu trupu Vasilija Šopalovića (igra ga Aleksandar Bogdanović). Sreli smo Jelisavetu Protić (igra je Jelena Šneblić), Sofiju Subotić (Bojana Grabovac) i Filipa Trnavca (Miljan Davidović). Susret sa glumcima na ulici (i onim stvarnim i onima koje oni glume – da sam Filip Trnavac zbog ovakve „igre rečima” platio bih glavom!) zaista je prava retkost u Mokrinu. Publika će zbog toga sa puno žara okružiti junake koji uvežbavaju Šilerov tekst sedeći na koferima. Za čas zbunjeni pucnjem, ljudi okupljeni pred kućom Novakovih biće stavljeni pred tešku dilemu koju im je donelo odlično Gvozdenovićevo rediteljsko rešenje. Pomešani pred kapijom sa glumcima iz grupe Šopalović, ali i građankama koje pozivaju na linč istih tih glumaca, dok ulaze u ogromno dvorište, na sledeću lokaciju, oni će svakako, u prvom licu, biti svesni pitanja koje se nalazi u suštini Simovićeve drame – problema koji je tako direktno postavljen pred njih; problema koji im je nametnut.

(/slika2)Nekoliko minuta stajaće pred fašistom Majcenom (koga tumači Jakov Jevtović) i posmatrati kako isleđuje glumce koje je priveo Milun (Nenad Gvozdenović); taj Milun koji je protivteža zanesenom glumcu Filipu Trnavcu, njegova suprotnost, iako u suštini obojica imaju gotovo isti problem: problem nerazlikovanja stvarnosti i pozorišta, ali sa potpuno suprotnih polazišta koja, u jezivoj suprotstavljenosti, na kraju kulminiraju smrću. (Filip Trnavac u Gvozdenovićevoj postavci na finalni obračun dolazi na konju, kroz širom otvorenu staru kapiju.)

„Sigurno i neusiljeno, Putujuće pozorište Šopalović kreće od krajnjeg realizma ka pesničkoj viziji, i gotovo ne primećujemo trenutak u kome se dramskom piscu pridružio pesnik”, zapisao je Jovan Hristić, razmišljajući (možda uz vino vranac, kako je rekao u jednom intervjuu) o komadu Ljubomira Simovića. Dodao je kako je „sa topografskom preciznošću koji samo kod romansijera nalazimo, drama smeštena u jedan grad”, kao i da se „ko poznaje Užice može prošetati njime zajedno sa junacima komada”. Stara kuća Novakovih i njena velika avlija ponudila se kao sjajna mogućnost za scenografsku preciznost koja je u potpunosti iskorišćena. Birajući celo dvorište i delove kuće, tačnije sobe koje se vide kroz velike otvorene pendžere, za igranje trećeg dela komada – onog kojigledalište posmatra sedeći na improvizanovanoj tribini u dvorištu, reditelj je, uz dosta dobre svetlosne efekte, u potpunosti dočarao svet sa kojim će za

kratko živeti putujući glumci. Svet Gininog (Mina Stojković) korita, kako je zapisao Jovan Hristić, zatim svet Blagojeve (Dragan Ostojić) flaše, Dropčeve žile (Ljubiša Milišić), svet Dare (Jovana Filipović, Nataša Milišić), Simke (Nataša Ilin), Tomanije (Senka Petrović)...

Program predstave Novosadskog novog teatra i Narodnog pozorišta iz Kikinde vrlo je zanimljivo dizajniran. Iz pozorišne maske lije krv, a maska je okačena na zidu koji je izbušen kuršumima. To je u suštini Putujuće pozorište Šopalović. Međutim, jedna ovakva postavka pod otvorenim nebom, ne može da ne postavi pitanje da li drama dobija najmanje još jedan značenjski nivo ukoliko zid izbušen mecima (metaforički rečeno) jeste zid nekadašnje porodične kuće Novakovih, ili možda zid svake druge kuće za koju nas lično vežu određene uspomene, sećanja ili priče koje smo čuli. Diskurs se u takvim situacijama beskonačno širi, a komad koji se bavi granicom između pozorišta i života, uz to ispunjen senkama i sudbinama koje na nas baca stara kuća u Mokrinu, Budvi, Smederevu ili bilo gde drugde, svakako biva usložnjen, podignut na kvadrat.

U svetu sećanja pomešanih sa pozorištem, dok pokušavamo da rekonstruišemo čitav jedan iščezli svet, da oživimo dve stotine dvadeset napuštenih kuća u Mokrinu, živimo život Filipa Trnavca, ne uspevajući da spustimo rampu (prava železnička rampa je dve ulice napred, od kuće Novakovih prema našem starom vinogradu i trešnji po kojoj se deda verao kao mačak). Ta igra nije laka, ali je bar uteha što je ne igramo kao Simovićev junak Milun, nego kao onaj sa druge strane.