Postfilozof u mesari

Da li je filozofija u 21. veku, kao premišljanje o svetu, životu i stremljenjima ljudi u društvenim previranjima, uzmakla pred galopirajućom tehnologijom?

Ovim, i mnogim drugim pitanjima bavi se Nenad Daković, naš poznati filozof, u svojoj knjizi eseja Knjiga o postfilozofu (Službeni glasnik, 2009), koja je, kaže, nastavak njegove prethodne knjige „Varalice”, pošto su filozofi Melvilove ili Dišanove „varalice”: „Oni ne varaju lažnim menicama nego trguju idejama, varaju idejama kojima se sve do Huserla nije moglo varati. Zato je postfilozofija, u stvari, postfenomenologija, što je sjajno uočio Branko Romčević u svom prikazu Varalica..” 

U razgovoru za „Politiku”, Daković otkriva šta je filozofija u Srbiji danas, kako mladi filozofi nalaze uhlebljenje i kako živi njegov prijatelj Radomir Konstantinović, autor kultne Filozofije palanke.

Nenad Daković, koji i sebe naziva postfilozofom i javnim intelektualcem (Fukoov termin), u svojoj knjizi, kao jednu od osnovnih, iznosi tezu da je postfilozofija odgovor na „bedno opuštanje” „prezasićenost teorijom” i „filozofiranje”, o čemu danas govore mnogi savremeni mislioci.

Da li naslov vaše nove knjige upozorava da je moderni svet lišen filozofskog premišljanja? U predgovoru knjige kažete da su postfilozofi poslednji čitači?

Da najpre nešto kažem o podsticajima za „Knjigu o postfilozofu”. Ili o njenom kontekstu, što je jedna od reči koja se može naći u Glosaru koji je uvod u Liotarovu knjigu „Raskol”. Liotara smatraju, posle njegove knjige „Postmoderno stanje”, rodonačelnikom postmoderne u filozofiji. Postmoderne, o kojoj „vrapci još uvek cvrkuću sa krovova”, kako je pisao Sloterdajk, iako mnogi i kod nas misle da je sa postmodernom završeno. Ja bih rekao pre nego što je i počelo!

Moja knjiga završava se esejem čiji je naslov: „Vreme postfilozofije”, a ne vreme bednog filozofiranja i opuštanja, kako se izrazio Liotar. Iako su se ljudi i čitači, čak i „poslednji čitači”, koji su ovde umesto Ničeovih „poslednjih filozofa”, doista na izvestan način zamorili od teorije i filozofije u ovom savremenom „novom filozofskom neredu” koji je donela postfilozofija.

Drugi deo knjige pod naslovom: „Matrice i čitanja” je, u stvari, eksperiment sa takozvanom „digitalnom filozofijom”, koju sam ja otkrio. Zašto, uostalom, ne bi postojala ova „digitalna filozofija”, ako postoji digitalna umetnost?

Čemu još filozofija, u eri munjevitog protoka informacija, galopirajuće tehnologije, potrošačke manije i „filozofije” korporacija, koja praktično poništava individualnost? Kakvo je zaduženje filozofa u 21. veku?

Ja istražujem situaciju u savremenoj filozofiji, čini mi se od prve svoje knjige, posle sloma nemačkog idealizma, metafizike i same fenomenologije. Istražujem sam kod filozofije ili njen idealni elemenat. Elemenat koji je u grčkoj filozofiji Parmenid nazvao „eukukleos”, kod Dekarta on se zvao „kogito” a kod Huserla „transcendentalni Ego” za koga će Huserl napisati, kao da je lažni blizanac Galileja: „Ipak se ne kreće!”

Nasuprot tome, u postfilozofiji je sve u kretanju. Zato je to, kao što sam napisao, filozofija koja leti.

Zato je u prvom planu položaj i preobražaj same filozofije u vremenu koje je po svemu postfilozofsko. Jer, naše vreme je u svemu post. Bilo koji filozof je u ovom vremenu filozof posle filozofa. Ne postoji izvorni, ili originalni Aristotel, ako je ikada postojao. Ovo je vreme kopija. To je ono što se može nazvati informatičkim karakterom filozofije. Pri tome, sama informacija nije ni mnjenje ni istina. Jer, informacije ne zavise od naše svesti, nego od tehničkih aparata koji ih obrađuju i proizvode. U tom pogledu ono filozofično se izgubilo u informaciji. Ipak, razlozi za postfilozofiju, ma koliko njen „svet života” bio tehnološki spektakularan, ili fatalan – nisu spoljašnji. Jer, metamorfoze filozofije nisu tehnološke. Ali, mi danas nemamo pojmove za ovu „post” situaciju. Tzv. postpojmove tek treba izmisliti. Oni su neka vrsta vedrih hibrida pojmova, metafora i informacije.

Recite mi nešto više o angažmanu u toku šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka? Koliko je filozofija „Praksisa” aktuelna danas?

To je bilo vreme marksističkog internata, kako ga ja nazivam. Jedno ideološko vreme i pored pobune studenata i filozofije prakse čija je maksima bila: „Bespoštedna kritika svega postojećeg!”. Bilo je to i vreme učenja. Vredi pomenuti ovde knjigu profesora Svetozara Stojanovića, „Savremena metaetika”, ili mog pokojnog prijatelja Miladina Životića, „O savremenom pragmatizmu” koje su tada donele nešto novo kod nas.

Granice ovog angažmana ipak su bile ideološke i pored ljudskih stradanja. Tako je naš ugledni sociolog Božidar Jakšić, što je podatak koji je potisnut, bio četiri godine u zatvoru zbog teksta koji je objavio u časopisu „Praksis”! Represija režima je bila drastična pošto je to, u suštini, bio spor oko monopola na ideologiju, koji je bio partijski. Ipak je ovaj angažman bio naš prodor u svet i prvi sukob filozofije i ideologije u ovom delu Evrope, i zato sam organizovao razgovore o Praksis filozofiji u Domu omladine, a nova serija tribina počeće 1. oktobra, kada očekujem i dolazak Slavoja Žižeka.

Šta je sa filozofijom u Srbiji danas, u kojoj su ključne reči politika i interes? Postoje li mladi ljudi koji žele da se bave ontološkim pitanjima?

Znate, kada sam organizovao ciklus „Mladi filozofi”, da bih pomogao da se pojave i afirmišu u javnosti, onda sam jednu koleginicu pronašao, slučajno naravno, kako radi u mesarnici, druga je radila na Dvoru Karađorđevića, treći kao konobar, a mnogi su i otišli. Naša je filozofija danas podeljena na analitičare, koji su posle nacionalista preuzeli Katedru, na kojoj više nema ontologije, i na „ostale”. Recimo, jedan mali kružok dekonstruktivista, koji su mi najbliži. Ja sam i ovde slobodni strelac, jer postfilozofija nije jednostavno dekonstrukcija postmoderne filozofije, kao što je postpsihijatrija (i to postoji) dekonstrukcija savremene psihijatrije. Što se građana tiče, o tome sam mnogo pisao, oni su podeljeni na nacionaliste i postfilozofe koji nisu nacionalisti. Kao ideologija, nacionalizam je elementarno zlo (Levinas), ili jednostavno uljez koji se menja i skriva iza svojih nakaznih maski, o čemu je pisao Ugričić. Dakle, nacionalizam nije patriotizam, jer je patriotizam privatno osećanje, a ne kao kod nas, zvanična ideologija. On u tom smislu nije ni racionalan, ni dobar, ili demokratski!

U knjizi pominjete Radomira Konstantinovića, kažete da je vaš stari prijatelj. Početkom ove godine, prilično nezapaženo, obeleženo je 40 godina od njegove kultne „Filozofije palanke”? Recite mi nešto više o njemu, sada?

Moj prijatelj, čija je „Filosofija palanke” naša najznačajnija filozofska knjiga u 20. veku, i danas je izolovan kao i ranije, jer mu nacionalisti nikada neće oprostiti ideju da je duh palanke, ili nacionalizam, koji je univerzalan, kao i sam duh, u stvari duh plemena u agoniji. Zato je on i dalje predmet osporavanja. Podsećam, na kraju, na pamflet koji je akademik Predrag Palavestra nedavno objavio u svojoj „Istoriji srpske književne kritike”. Ali, Srbija je, kao i Jugoslavija, nedovršena država, kako je pisao Đinđić, upravo zbog nacionalizma i nacionalista!

Stanko Stamenković