Nepobedivi mozak

Tema je postala aktuelna otkako su mašine stavljene pod kontrolu računara. Čip je već aterirao na mozak kao na nekakav nosač aviona i međusobna zavisnost dobra i zla koji taj odnos može da donese predmet je polemike. Čip i sve što ga opslužuje, hardver i softver spregnuti u računaru, na početku su odavali utisak bezličnog sluge koji nikada neće, čak, ni popreko pogledati svog tvorca – čoveka, a kamoli dići ruku na njega.

Ostaje da pogledamo sličnosti i razlike između čoveka i mašina koje se svode na razlike između ljudskog mozga i računara. Ma kako čudno zvučalo, suštinske sličnosti nema nikakve, ali je zato razlika bezbroj: na primer, svaki od miliona proteina u jednom neuronu nepremostiva je razlika.

Glavne mane računara su preciznost i predvidljivost; on je napravljen da daje tačne odgovore na program koji mu je ubačen. Nasuprot računaru, važna prednost i odlika ljudskog mozga jeste hronična i sigurna nepouzdanost koja je vrlo delotvorna jer se nikada ne zna šta će sve ispasti od moždanih zamisli. Glavna odlika ljudskog mozga, specijalno prednjeg dela čeone kore koja je smislila sve, pa i mašine jeste – nepredvidljivost. Ta prednja čeona kora se zove prefrontalni korteks (PFC), a on je u stanju da smisli sve moguće najhumanije i najmoralnije akcije. Međutim, taj isti korteks je još bolji u smišljanju prevara, ima moć da stvori zabludu, da je održava i, na kraju, od nje načini instituciju, da je ugradi u moral, estetiku, politiku, zakone, narodne običaje itd. Najgore od svega jeste što prefrontalni korteks može samog sebe da dovede u zabludu, a da je zatim sebi predstavi kao istinu, memoriše taj zaključak kao ispravan i izvrši dalju propagaciju svog mišljenja na druge mozgove. U najgorim slučajevima (što nije retko), on može zabludu da uvede u nauku koristeći, čak, naučnu metodologiju, i pored brojnih sigurnosnih mehanizama i osigurača koje ona ima da bi se odbranila od neistina i poluistina.

Nepredvidljiva snaga i sadržaj prefrontalne kore, uz asocijativnost, dolazi od toga što ona prima direktne naredbe i instrukcije iz emocionalnih delova mozga, a to direktno ili posredno uključuje sve kognitivne i motivacione sisteme mozga koji svaki za sebe imaju priličnu autonomiju. Jedno je sigurno: od takve prefrontalne kore nema spasa nikome! Niko ne može da pobedi takvu emocionalnu nepredvidljivost i zato mašine treba žaliti, a i sve druge na koje se taj deo (PFC) ustremi, vođen apsolutnom diktaturom neurona emocionalnog mozga.

Posebno mašine i računari nemaju nikakve šanse da ikada dobiju bitku s takvim mozgom. Računar je uredan, precizan i uglađen, nema šanse protiv protivnika suprotnih odlika, uz sve to beskrajno bezobraznog i nepredvidljivog.

Prosečni mozak na ovom evolutivnom stepenu sa 100 milijardi neurona i 100.000 interkonekcija poseduje impresivnih 1,25x 10¹² bajtova (10 sa 12 nula), tako da mu je kognitivni kapacitet praktično neograničen. Drugim rečima, kod ljudi ima dovoljno mozga da smisle nekoliko generacija različitih mašina, da ih zavade, pa neka se okrenu jedna protiv druge. Protiv nas neće moći nikada. To bi bila neka vrsta okupacione terapije za robote kojoj bismo ih podvrgli, ako bi nam odgovaralo.

Problem veštačke inteligencije sadržan je u naslovu; ona je veštačka i može biti od pomoći drugima, ali nema razloga da pomaže sebi. Neka vrsta veštačkih gena koja bi je činila osećajnom, takođe, nema razloga da se stvara i obnavlja.

Kompjuterima će uvek biti moguće dodati neograničenu memoriju, ali će hipotetički kognitivni kapacitet ma kojeg u budućnosti biti beznadežno primitivan u odnosu na jedinstvenost našeg mozga. Mi smo visoko emocionalna, kognitivna i memorička bića, i to je naša jedinstvenost, pri čemu memorija ne vredi bez kognicije koja je najčešće emocionalno zavisna (i međusobno su zavisne), jer vredan je samo onaj saznajni proces koji je memorisan.

Strahovita prednost i glavni usud naše vrste ogleda se u tome što je prioritet mozga memorisanje emocionalnih sadržaja. Naš mozak pamti sve emocije i sve strahove koje ikada doživimo; paradoksalno zvuči, našu civilizaciju podjednako pokreću apetitivne (prijatne) emocije i averzivne (odbojne). Sva je sreća što su i prijatne i neprijatne pod uticajem stalnih promena i oštećenja, pa nam nikada nije doveka lepo, a ni ružno.

Suština je jasna i jednostavna: da je priroda mislila da su veštačka inteligencija i mašine od krucijalnog značaja, najpre bi napravila mašine, pa bi dopustila da one naprave čoveka. To se, na sreću, nije desilo, niti će se ikada desiti. Čovek će praviti mašine, ali mašine nikada neće napraviti čoveka, ako ni zbog čega drugog ono zbog toga što su računari nesposobni da prave nesavršene, jer to se kosi sa njihovom težnjom za preciznošću bez koje su niko i ništa.

A nesavršeni – ljudi dobro znaju da je savršenost opasna odlika i polako shvataju da priroda ukida onog koga dovede do savršenstva.