Posla ima, samo valja zapeti

Rogatica – Da i u ova teška vremena ima raznih poslova od kojih može da se živi na selu najbolji je primer porodice Čeda Rosića iz Vražalica, u zaseoku Napleće, planinskom kraju kod Rogatice. Doći kod Rosića, na nadmorsku visinu od oko hiljadu metara luksuznim vozilom pravi je rizik. Zbog zapuštenog regionalnog puta Mesići–Jabuka obično će vam preporučiti terensko vozilo.

– Naš put do Napleća i dalje prema Vražalicama mnogo je bolji, iako ga uništavaju šleperi koji voze balvane, jer ovaj kraj izuzetno je bogat kvalitetnom bukovinom – objašnjava domaćin Čedo Rosić pokazujući nam uzorno imanje koje je uspeo da obnovi nakon što je sve bilo uništeno tokom proteklog rata.

Dočekuju nas šleperi-šticari koji specijalnim dizalicama sami sebi utovaruju balvane.

– Iz rogatičkog „Šumarstva” nisu imali gde da izvuku silne balvane pa smo im dozvolili da to rade ovde – objašnjava Čedo dodajući da to čine i zbog toga što je njegov sin Mirko pristao da sa volovskom zapregom do njihove kuće dovlači balvane. Upravo Mirko Rosić, dvadesetdevetogodišnji kršni mladić, primer je kako mladi i u šumarstvu mogu da pronađu zaposlenje i da dobro zarađuju.

– U šumi radim već pet godina i dobro mi ide. Posla ima preko glave, samo valja zapeti. Moj kolega Luka Marković, rodom od Goražda, i ja sa šumskim gazdinstvom „Sjemeć” iz Rogatice redovno ugovaramo seču i odvoženje balvana. I to sa mesta gde njihove mašine ne mogu prići. Moji volovi i Lukini konji to savladaju. Nekada čovek da ne poveruje kako uspevaju – priča Mirko Rosić pokazujući nam par volova, glavni oslonac u ovom teškom, ali dobro plaćenom poslu.

Kuća Rosića, iako udaljena od drugih, uvek je puna poput nekog manjeg usputnog restorana.

– Navikli smo mi na to. Imam veliku familiju, a i zbog Mirkovog posla u šumi svakodnevno se ovde okuplja po dvadesetak ljudi. Po narodnoj: „Ako čeljad nisu besna, ni kuća nije tesna”, na to smo navikli i bilo bi nam neobično kad bi bar jedan dan bili sami – kaže Čedo Rosić.

U ovom uzornom i vrednom domaćinstvu, koje se bavi zemljoradnjom, stočarstvom i voćarstvom, pored Čeda je supruga Milena, baka Božana i sin Mirko.

Uspeli su Rosići, nakon poslednjeg rata, potpuno da obnove gotovo zatrto domaćinstvo, tako da danas pod krovom imaju kuću, Mirkovu vikendicu i desetak objekata.

– Najteže nam je što 13 godina nakon rata još nismo dobili struju. Možda je to svojevrstan apsurd, jer se nalazimo nekih deset kilometara iznad hidroelektrane u Mesićima, na Prači, na kojoj sam zaposlen na održavanju– naglašava Čedo.

On dodaje da je razočaran što od nadležnih ministarstava, koji brinu o povratku, do sada nikad nisu dobili značajniju pomoć, izuzev što im je opština Rogatica 1997. dodelila 500 komada cigli i novčanu pomoć od 2.500 maraka.

– Nastojimo svi da pomognemo Mirku oko poslova u šumi, ja, kad imam slobodan dan, upregnem volove, pa u šumu. Predstoje nam branje šljiva i divljih krušaka, koje su odlično rodile. Zato sam spremio ovu dodatnu kačaru. Pa kad dođu dugi zimski dani potpalimo u ovo ložište i pored kazana. Biće odlične i tražene domaće rakije koja nam je izvanredan dodatni prihod – pojašnjava Čedo Rosić pokazujući stogodišnji bunar, koji su po, predanju predaka, uspeli da otkriju jer je bio zatrpan, bez koga su ranije mučili muku tokom letnjih vrućina.