Logično sve više gubi od oficijelnog

Slučaj s Fifinim zapisnikom s fudbalske utakmice Srbija – Francuska (1:1) u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo po kome je penal dosuđen u 9. minutu izveden u 12, a umesto golmana koji je skrivio najstrožu kaznu rezervni je ušao tek posle tri minuta, samo je još jedna potvrda kako logično gubi od oficijelnog.

To je povod da se podseti da ono što dolazi „odozgo” ne mora da bude i dobro. Na žalost, što je organizacija moćnija (ovde se imaju u vidu međunarodne fudbalske federacije, mada to može i da se uopšti), razumno se sve više povlači pred nadležnim. Kao u vojsci – čin više i čovek odmah postaje „formacijski pametniji”.

Evo nekoliko primera zamisli koje su došle s „nenadležnog mesta” i bile toliko uspešne da je današnji fudbal, pa i sport uopšte, nezamisliv bez njih.

Elem, Kup evropskih šampiona (od njega je nastala današnja Liga šampiona) predložio je urednik francuskog sportskog lista „Ekip” Gabrijel Ano u decembru 1954. Takmičenje je počelo 4. septembra 1955. kada su prvu utakmicu odigrali lisabonski Sporting i Partizan (3:3). Te sezone je bilo nezvanično, ali je zbog ogromnog uspeha od naredne već bilo pod nadležnošću Evropske fudbalske federacije (Uefa).

Dalje, Evropsko prvenstvo u fudbalu je, opet na predlog Gabrijela Anoa, počelo 1959. kao Kup evropskih nacija. Prijavilo se samo 17 zemalja među kojima nisu bile Engleska, Zapadna Nemačka, Italija... Uefa ovog puta nije žurila – „posinila” ga je tek 1968. i od tada se i zvanično zove Evropsko prvenstvo.

Najboljeg fudbalera Evrope („Zlatna lopta”) „Frans fudbal” bira od 1956. Uefa je taj patent počela da primenjuje od 1998, a Fifa proglašava najboljeg fudbalera na svetu od 1991.

Od 1960. pobednici Kupa evropskih šampiona i južnoameričkog Kupa Libertadores (Osvajač) igrali su Interkontinentalni kup za prvaka sveta, razume se, nezvanično. Bilo je godina kada klubovi nisu mogli da nađu zajednički jezik, pa se nije ni igralo, ali relativno nedavno se Fifa setila da to uzme pod svoje.

A evo i sudbine nekoliko ideja koje nisu došle iz redakcija, nego iz predsedničkih kabineta međunarodnih federacija. Evropskog prvaka 1996. je odlučio takozvani „zlatni gol”, to jest produžeci su se igrali dok se ne postigne gol. Onda je to prepravljeno u „srebrni gol”, što je značilo da kad padne gol utakmica se ne završava, nego se igra do kraja tog produžetka. A onda su „gore” shvatili da se fudbal, ipak, igra na vreme i to unapred određeno.

Bilo je tu i zalaganja sadašnjeg predsednika Fife da svetsko prvenstvo bude na dve godine umesto na četiri da bi se popunila, naravno marketinški i finansijski, „prevelika praznina”.

Kao što je sada u modi da se na kraju prvog i drugog poluvremena dodaju minuti (na primer: 45+3 ili 90+5) tako je devedesetih godina vladalo pravilo da se autogol pripisuje protivničkom igraču koji je poslednji dotakao loptu, pa makar to bilo minut pre nego što je lopta ušla u gol.

Na sreću, uvidelo se da je to besmisleno, a valjda će tako biti i sa dodavanjem vremena na 45. ili 90. minut. Kad padne gol u dodatom periodu nije jasno da li je to bio poslednji minut ili se posle toga igralo još.

U međuvremenu su iz Uefe i Fife stigli novi „genijalni izumi”. Na primer, obaveza da se na rukav prišije znak lige ili takmičenja da bismo znali šta se igra. Zatim, da rezervni igrači nose neku drečavu „krpicu” da se, daleko bilo, neko na igralištu ne zbuni, pa da im doda loptu. Fudbal se približava deci tako što svaki igrač izvodi po jedno dete na igralište uoči utakmice, mada bi toj deci mnogo više značilo da odigraju svoj meč pre toga, a publika bi imala čime da ubije vreme dok ne počne glavni susret. Poslednji biser je da se finale Lige šampiona za koje je bila rezervisana sreda prebaci na subotu.

Ko zna još koliko će biti novih svežih ideja po službenoj dužnosti, jer treba nekako opravdati funkciju i priložiti spisak šta je „urađeno”. I svi to bez reči prihvate, a zaborave čim bude ukinuto.

-----------------------------------------------------------

Doprinos „Politike”

Naš list je, kao vodeći u Jugoslaviji, doprineo razvoju sporta, razume se i fudbala kod nas, tako što je prvi pokrenuo neke akcije. „Politika” je prva u našoj zemlji uvela izbor najboljeg sportiste godine (1953. pojedinca, a 1964. i ekipe). U fudbalu je dodeljivala pehar klubu koji postigne najviše golova u Prvoj ligi, a proglašavala je, anketiranjem prvoligaških trenera, njihovog najboljeg kolegu.

Zanimljivu akciju je vodio i „Tempo”, nedeljni ilustrovani sportski list koji je izdavala „Politika”. Na osnovu broja odigranih utakmica i primljenih golova birao je najboljeg fudbalskog golmana u prvenstvu države.

I. Cvetković