Ne treba posustati pred nepravdom

Poznati slovenački pisac Boris Pahor (1913), kandidat za Nobelovu nagradu, biće gost Beograda u sredu, 16. septembra, kada će u prostorijama Srpskog PEN centra u 19 časova biti predstavljena njegova knjiga „Nekropola”, u izdanju kuće „Klett”. U razgovoru o knjizi učestvovaće dr Mihajlo Pantić i dr Maja Đukanović. Ovom prilikom Ministarstvo kulture Republike Slovenije i Ministarstvo kulture Republike Srbije potpisaće protokol o trogodišnjoj saradnji. Boris Pahor član je Slovenačke akademije nauka, dobitnik je brojnih priznanja, među kojima je i francuska Legija časti. U vreme Drugog svetskog rata priključio se jugoslovenskim snagama otpora, i 1944. bio je zarobljen i poslat u logore Francuske i Nemačke. Pisanje o slovenačkoj manjini u Italiji, tema stradanja u ratnim logorima, kao i internacionalna borba za jezike manjina, učinili su Pahora jednim od najznačajnijih živih pisaca slovenačkog jezika.

Kada ste primili prestižnu italijansku literarnu nagradu „Premio Napoli” izjavili ste da ste iskusili nasilje Hitlera, Musolinija i Tita, i da sledećim generacijama predlažete oprez. Mislite li da je moguće da se neopisivo zlo kojem ste bili svedok vrati u sličnom obliku i intenzitetu?

Ne isključujem mogućnost nekog lošeg razvoja, ali se naravno nadam da se zlo neće ponoviti, iako do sada historia non erat magistra. Prvom svetskom ratu je posle samo 20 godina usledio Drugi svetski rat. Ujedinjena Evropa je sada neka vrsta garancije, međutim i ranije smo imali Ujedinjene nacije.

U Vašem romanu „Nekropola” posetioci memorijalnog kompleksa, nekadašnjeg logora smrti, prikazani su kao turisti koji nemaju opipljiva sećanja na zlo. Preživeli ste užase rata i logora, i kako ste ponovo stekli snagu da se borite za humanost u svetu?

Kad su nas aprila 1945. transportovali u Bergen Belsen, nisu nas smestili u logor, nego u zgradu prazne kasarne, gde nismo bili okruženi bodljikavom žicom. Tako sam sa dva francuska prijatelja otišao u Pariz, gde su me smestili u sanatorijum, zbog lečenja tuberkuloze pluća. Organizam je polako počeo da jača, ali je bilo mnogo važnije to što mi je ljubav vratila veru u ljude i veru u život. Tu svoju renesansu sam opisao u romanu „Sukob sa prolećem”. Kad sam se oporavio, opet sam se vratio zaključku koji sam doneo čitajući „Ponižene i uvređene” F. M. Dostojevskog – odlučio sam da ukoliko budem pisao, pisaću o poniženima i uvređenima, pre svega o Slovencima iz primorja, koji su 25 godina doživljavali fašističko etničko čišćenje, zatvorima, internacijama, procesima sa smrtnim presudama. Otada sam se pridržavao ove odluke. Knjigom „Nekropola”, koja govori o nemačkim logorima, zatim pišući eseje o otporu posleratnoj diktaturi u slovenačkoj republici u knjizi „Odisej kraj jarbola”, i drugde.

Život vas nije štedeo. Doživeli ste fašističke progone, i spaljivanje Narodnog doma, koji je bio simbol Slovenaca u Trstu. Ali, šta Vas je najviše obeležilo kao čoveka?

Najviše me je obeležio otpor prisiljavanju, naređenju da moram da sakrijem svoj jezik, prisiljavanju da postanem drugi čovek. Dugo, dugo nisam shvatao da spolja moram biti Italijan, a u svojoj suštini svestan Slovenac, koji mora da se bori protiv fašizma, gde god može i kako god može.

Kako sada doživljavate priznanja Trsta i Italije, sredine koja Vas je potiskivala 40 godina?

Ponosan sam što smo, uprkos patnjama i smrti velikog broja naših ljudi, pokazali koliko nam je dragocena sloboda i demokratija.

Šta je za Vas bilo teže: posleratna dugogodišnja borba za demokratski pluralizam i prava manjina ili ratne godine?

Rat je bio teži u tom smislu, što se, s jedne strane, trebalo boriti protiv asimilacije, a sa druge protiv nemačke vlasti, koja je bila diktatorska i koju je kao diktatorsku trebalo odbacivati.

Šta vam kao pripadniku nacionalne manjine znači to što je Slovenija postala članica EU? Da li je slovenački jezik time nešto stekao ili se gubi među ostalim evropskim jezicima?

Slovenački jezik je dosta postigao, ali ne zavisi sve od jezika. Jednu od glavnih uloga ima ponos. Treba zahtevati poštovanje prava, ne posustati pred nepravdom. Činjenica da italijanski roditelji upisuju svoju decu u slovenačke škole jeste dokaz da se italijanska populacija uverila u vrednost naše kulture i da se uverila u korist poznavanja našeg jezika.Imam poznanika čija je majka Slovenka, a koji je uvek živeo daleko, ali ipak odlično govori slovenački! I kod Slovenaca koji žive u Italiji i Austriji, u pogledu jezika, sve zavisi od uloge roditelja.

Budući da se zalažete za anticentralističke stavove, kako danas vidite Evropsku uniju u njenoj šarolikosti kultura, kako vidite zapadni Balkan u tom kontekstu?

Do sada se ujedinjena Evropa zalagala za raznovrsnost kultura, kako Savet Evrope, tako i Evropski parlament. Ostaje još da se reši pitanje postojanja neke ozbiljne kontrole da li se svuda postupa na osnovu istih principa. Kad zapadni Balkan u celini uđe u Evropu, od njega samog će zavisiti koliko će ostati veran sebi, istovremeno prihvatajući evropske norme. Naravno, ako volja jačih naroda pokuša da se nametne suprotno interesima manjih, a ovde govorimo o broju stanovnika, onda se pravilan razvoj događaja dovodi u pitanje.