Kraj dugog sindikalnog sna

Pančevo – Kada su početkom januara ove godine radnici pančevačke „Azotare” tadašnjem direktoru fabrike Vujadinu Jankoviću blokirali ulaz u kancelariju, zahtevajući da izvrši nalog ministra za rad i socijalnu politiku i da im se isplate najmanje dve zaostale plate, zastupnik litvansko-srpskog konzorcijuma, u čijem je vlasništvu bila „Azotara”, gnevno je uzvratio: „A Ljajić vam je obećao plate, pa neka ih onda on i isplati”.

Ovaj mali incident još jednom je pokazao da se u ovim trusnim vremenima oštećeni najradije pozivaju na autoritet države, doživljavajući je kao „sirotinjsku majku”, a zaštitnika u njoj vide i gazde, tražeći od nje da umiri nezadovoljne radnike. Ali ne biva da ona udovoljava i jednima i drugima, pa eto nevolje.

Posle mučnog „razvoda” „Azotare” i litvansko-srpskog konzorcijuma, država je, umesto da pokuša ponovnu prodaju našeg najvećeg proizvođača veštačkog đubriva, dala nalog Javnom (što će reći svom, državnom) preduzeću „Srbijagas” da kao najveći poverilac preuzme „Azotaru”. Milan Ivović, predsednik Samostalnog sindikata „Azotare”, deluje vrlo ubedljivo kada kaže da „u ovom trenutku, pod bilo kim drugim, osim ’Srbijagasom’, ne bismo opstali”. Po Ivoviću, a to mišljenje deli i većina zaposlenih, valjalo je da država u vreme prodaje „Azotare” bira između dva druga konkurenta izabranom litvansko-srpskom konzorcijumu, ali, nažalost, izabrani su oni kojima je fabrika bila „prevelik zalogaj”.

„Sada, logično je da ’Srbijagas’ pokuša da nas vrati iz mrtvih, ako ništa ono zato što je to jedini način da naplati ’Azotarin’ dug za utrošeni gas i obezbedi dobrog kupca, jer ova fabrika leti prihvata 60, a zimi 10 do 15 odsto celokupne potrošnje gasa u Srbiji”, veli Ivović.

Za „podržavljenje” Ministarstvu za ekonomiju i regionalni razvoj prijavila se pre više meseci i pančevačka Industrija stakla, ali odgovora još nema. Posle tri bezuspešna pokušaja prodaje nekada najveće jugoslovenske industrije ravnog stakla, na aukcijama i isto toliko neuspešnih tendera, prizvana je država u pomoć.

„Pozvali smo državu da kaže koliko kome dugujemo i izvrši konverziju duga u vlasništvo staklare. Paradoksalno je, ali istinito, da je skoro 80 odsto ove fabrike sada društveno, iako takvo vlasništvo više ne postoji. I u našem slučaju, kao i kod ’Azotare’, više od polovine duga, teškog nekoliko desetina miliona evra knjižimo ’Srbijagasu’. Kako će Agencija za privatizaciju rešiti ovaj Gordijev čvor, videćemo, ali, u svakom slučaju sledeći potez je na državi”, kaže Emilijan Lupulesku, direktor pančevačke Industrije stakla.

Pre nekoliko meseci pojavila se nada za preostalih 226 staklaraca u vidu sasvim specifične „državne ponude” za kupovinu. Grad Pančevo otkupio je tendersku dokumentaciju nekadašnjeg giganta, ali je, posle dva odlaganja roka za dostavljanje ponuda, lokalno rukovodstvo, iz nikada neobelodanjenih razloga, odustalo od te za čudne kupovine.

Ipak, od svih dešavanja u pančevačkim mamut firmama, pažnju javnosti su u poslednje vreme najviše privukla događanja u „Petrohemiji”. Zlatko Bekić, predsednik sindikata „Pravda” u ovoj fabrici, ima vrlo slikovit izraz za uzroke „Petrohemijinog” duga koji debelo premašuje sto miliona evra. Kaže, dok su i NIS i „Petrohemija” bili u državnim rukama, bilo je to „narodno veselje” – niko nikome ništa nije plaćao. Onda su NIS preuzeli Rusi i ispostavili račun za neplaćenu sirovinu. U „Petrohemiji” se nemilice trošilo na plate i donatorstva, sve sa mišlju da će postati deo NIS-a, pa će se dugovi nekako u kući „ispeglati”. Rusi su, međutim, umesto „Petrohemije” zatražili pare, i eto nevolje.

„Bilo smo i mi za brzu privatizaciju ’Petrohemije’, ali svi smo, i mi i država, znali da niko neće fabriku čiji dugovi premašuju vrednost njene imovine”, kaže Bekić. Iako su sporenja između sindikata „Pravda” i Samostalnog stalna, u ovom slučaju i predsednik ovog drugog – Miša Faraga – deli mišljenje kolege Bekića. Država će ovih dana dati milijardu dinara da „Petrohemija” startuje. To je bio jedini način da se izbegne da mašine najvećeg izvoznika (i donedavnog gubitaša) ne prekrije rđa.

Doduše, u slučaju „Azotare” i „Petrohemije” država je pokazala da je verovanje u „sirotinjsku majku” sada već stvar prošlosti. Zaposlenima u obe fabrike plate su prepolovljene, a na više od toga mogu računati samo ako bude profita. To je kraj sindikalnog, na ovim prostorima dugo negovanog, sna o državi koja „tutne” svuda gde zatreba.

Miodrag Šašić