„Večni trenuci" za komandama „miga 29"

Krećete iz horizontalnog leta. Podesite da ugao penjanja aviona bude između 70 i 90 stepeni. Na određenoj visini smanjite snagu motora na nulu. Počinje takozvani ler. Buka i vibracije polako nestaju, avion usporava. Sve je tiše. Najednom, muk. Niti čujete motor, niti osećate vibracije. Oko dva kilometra nad zemljom, letelica staje.

Ovako brigadni general Nebojša Đukanović, jedan od najiskusnijih pilota Vojske Srbije i zamenik komandanta Vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane, za „Politiku“ opisuje kako tokom standardnog akrobatskog programa aviona „mig 29” izvodi početni deo figure „zvono”, koju će demonstrirati i danas u Batajnici. Pored petlji, zaokreta, valjaka, forsiranih zaokreta, leđnog leta i leta „na nož”, pravljenje „zvona” avionom je za publiku jedna od najatraktivnijih letačkih figura.

– Noćna mora mnogobrojnih pilota je da će avion kojim upravljaju ostati bez brzine. A izvodeći „zvono”, vi letelicu namerno terate da ostane bez brzine. Zanimljivo je za mlaznu avijaciju da malo koji avion to može. Jedini avion srpskog vazduhoplovstva koji je u stanju da to izvede je „dvadeset devetka”, višenamenski borbeni avion visokih manevarskih mogućnosti, i „supergaleb G-4” – kaže general Đukanović.

Od trenutka kada avionu zadate komandu da stane do momenta kada se njegov „nos” po inerciji obrne nadole – može da prođe i deset sekundi, koje piloti zovu „večnim trenucima”.

– A kada se nos „miga 29” okrene nadole, glavno pravilo je vratiti sve komande u „neutralno” i potom dati pun gas motoru, kako bi letelica što pre prešla u brzine koje avijatičari zovu evolutivne. To su brzine od 300 kilometara na sat i više, pri kojima pilot može dalje da komanduje avionom po želji – objašnjava zamenik komandanta ViPVO-a.

Brigadni general Nebojša Đukanović rođen je 1959. godine. U detinjstvu je, kao i mnogi drugi dečaci, imao žarku želju da osvoji nebo i u osnovnoj školi razgledao je avione i pozive za učlanjenje u aero-klubove. Želja mu se ostvarila 1974. godine, u prvom razredu civilne mašinsko-tehničke škole. Prva letelica kojom je samostalno upravljao bila je jedrilica „blanik”. Iako nije završio srednju vojnu vazduhoplovnu školu, upisao se na Vazduhoplovnu vojnu akademiju, što je za ono vreme bilo pomalo neuobičajeno.

Od kada je 1982. godine diplomirao, gotovo i da ne izlazi iz lovačkih aviona. Ukupno ima oko 1.300 časova naleta, a na „migu 29” oko 400 sati. Iako ističe da mu je prva ljubav „mig 21”, jer je osnovnu obuku završio na ovoj letelici, priznaje da jednako voli i „mig 29”.

Najveća podrška su mu supruga i dve ćerke, od 22 i 24 godine, od kojih je starija završila arhitekturu. I danas će biti u publici. Ali, pored bezrezervnog razumevanja porodice, vrhunski pilot mora da puca od zdravlja i „top” kondicije.

Zato se zamenik komandanta ViPVO-a trudi da se rekreativno bavi odbojkom, malim fudbalom i džogingom kad god ima priliku. A i inače je dosta je u pokretu – ne voli da sedi. Šta još odlikuje vrsne osvajače neba?

– Što se karaktera tiče, pilot mora biti malo „drčniji”. Pod time ne podrazumevam bezobrazluk, već sposobnost da zadatak uradite muški, hrabro i smelo. Najveća greška kod mlađih pilota je kada vas ponesu osećanja u avionu. To je pogubno, jer u vazduhoplovu mora da vas nosi zdrav razum, zdrava logika, savršena percepcija kako biste zadavali odgovarajuće komande u odgovarajućoj situaciji. Nikako ne smete pomisliti „jao, 200 000 ljudi u publici, hajde sad da ih zadivimo” – podvlači general Đukanović i poziva sve građane da dođu i posmatraju bravure 38 srpskih i 15 stranih avijatičara. Biće mnogo „i-ce” mamaca i buke, dodaje kroz osmeh.