Recenzije u pomoć

(Na kra­ju se­ri­je tek­sto­va: Ka­ko vred­no­va­ti na­uč­ni rad?)

Ak­tu­el­no pi­ta­nje o pro­ce­ni na­u­ke na­sta­lo je pre sve­ga zbog ne­do­volj­nog osla­nja­nja na na­uč­nu tra­di­ci­ju u kon­stru­i­sa­nju od­go­va­ra­ju­ćih me­ha­ni­za­ma i zbog pre­te­ra­nog en­tu­zi­ja­zma u po­gle­du ta­ko­zva­ne „kvan­ti­fi­ka­ci­je na­uč­nih re­zul­ta­ta“.

Ova­kav pri­stup, iako ne­spor­no mo­ti­vi­san re­al­nom po­tre­bom da se u srp­skoj na­u­ci odvo­ji ži­to od ku­ko­lja, u stvar­no­sti je do­veo do gu­še­nja ži­ta ku­ko­ljem, jer je ume­sto in­si­sti­ra­nja na kva­li­te­tu, kao je­di­ni kri­te­ri­jum „na­uč­ne kom­pe­tent­no­sti“ (ni ma­nje, ni vi­še) po­sta­vio broj ob­ja­vlje­nih ra­do­va.

Ob­ja­vi­ti se, na­rav­no, mo­že sva­šta, a broj ob­ja­vlje­nih ra­do­va ni­ka­da ni­je sta­jao ni u ka­kvoj ve­zi sa kva­li­te­tom na­uč­nog ra­da.

Po­se­ban pro­blem u ta­ko­zva­noj kvan­ti­fi­ka­ci­ji na­uč­nih re­zul­ta­ta le­ži u ne­u­va­ža­va­nju su­štin­ske raz­li­ke iz­me­đu pri­rod­nih i dru­štve­nih na­u­ka. Pri to­me ni­je reč o ne­ka­kvoj po­tre­bi da se kvan­ti­ta­tiv­ni kri­te­ri­ju­mi za ove na­u­ke raz­li­ku­ju, već u či­nje­ni­ci da dru­štve­ne na­u­ke u na­če­lu ni­je mo­gu­će smi­sle­no kvan­ti­fi­ko­va­ti, ni­šta vi­še ne­go što se mo­že kvan­ti­fi­ko­va­ti umet­nost.

Mo­žda je mo­gu­će bro­je­vi­ma me­ri­ti re­zul­ta­te u pri­rod­nim i teh­nič­kim na­u­ka­ma. Pri­me­ra ra­di, kroz broj pa­te­na­ta, uspe­šnih eks­pe­ri­men­tal­nih re­zul­ta­ta ili oba­vlje­nih ko­lek­tiv­nih em­pi­rij­skih is­tra­ži­va­nja. Isto­vre­me­no, ne­mo­gu­će je bro­je­vi­ma me­ri­ti kva­li­tet so­ci­o­lo­ške ana­li­ze, ori­gi­nal­nost ne­či­jih ide­ja o dru­štve­nom ure­đe­nju, ili re­al­ni uti­caj ne­či­jeg ra­da na kre­ta­nje na­u­ke u nje­go­voj obla­sti.

Ne­mo­gu­će je, slič­no to­me, me­ri­ti broj­ka­ma „kom­pe­tent­nost“ ne­kog sli­ka­ra po bro­ju na­sli­ka­nih sli­ka, ili kom­pe­tent­nost ne­kog mu­zi­ča­ra po bro­ju iz­ve­de­nih kom­po­zi­ci­ja. Is­ku­stvo je, šta­vi­še, po­ka­za­lo da u dru­štve­nim i hu­ma­ni­stič­kim na­u­ka­ma ve­li­ki vo­lu­men ra­da če­sto ko­in­ci­di­ra sa pro­seč­nim ili is­pod­pro­seč­nim kva­li­te­tom.

Na­me­ra ovog pri­lo­ga ni­je da kri­ti­ku­je, već da pred­lo­ži re­še­nje. To re­še­nje mo­ra bi­ti na tra­gu na­uč­ne tra­di­ci­je, tj. mo­ra se za­sni­va­ti na pro­ce­ni naj­u­ti­caj­ni­jih i naj­u­gled­ni­jih struč­nja­ka pri­zna­tih od svo­je stru­ke, a ne od ne­ka­kvog ad­mi­ni­stra­tiv­nog apa­ra­ta ko­ji ba­ra­ta broj­ka­ma.

U sva­koj na­uč­noj za­jed­ni­ci tač­no se zna ko su lju­di ko­ji ima­ju me­đu­na­rod­nu pro­pul­ziv­nost, i u sva­koj na­uč­noj obla­sti mo­ra po­sto­ja­ti me­đu­na­rod­ni ele­ment pro­ce­ne.

U sa­da­šnjem si­ste­mu na­uč­na kom­pe­tent­nost se pro­ce­nju­je ne­ka­kvim al­go­rit­mom ko­ji pod­ra­zu­me­va ne­pre­sta­no pi­sa­ni­je i ob­ja­vlji­va­nje po prin­ci­pu što vi­še, to bo­lje.

Pri to­me se otvo­re­no dis­kri­mi­ni­šu ino­stra­ne pu­bli­ka­ci­je, jer se ne bo­du­ju vi­še od do­ma­ćih, što je pra­vi ap­surd. Ko­ri­sti se iz­ve­sna me­đu­na­rod­na li­sta ko­ju po­ne­gde na­zi­va­ju i „Flo­ri­da in­dek­som“, ko­ja ob­u­hva­ta go­to­vo is­klju­či­vo ame­rič­ke ča­so­pi­se.

Ume­sto te me­to­de, bi­lo bi, re­ci­mo, ko­ri­sno vi­de­ti ka­kva je stvar­na kom­pe­tent­nost na­uč­ni­ka u Sr­bi­ji, kroz, re­ci­mo, nji­hov me­đu­na­rod­ni pro­fil.

Efi­ka­snost na­uč­nog ra­da mo­že se pro­ce­nji­va­ti pri­me­nom me­đu­na­rod­nog re­cen­zi­ra­nja. Pri to­me, do­volj­no je, re­ci­mo, da sva­ka na­uč­na usta­no­va obez­be­di re­cen­zi­je ukup­nog ra­da svo­jih za­po­sle­nih na­uč­ni­ka sva­kih pet go­di­na (ak­tu­el­no tra­ja­nje jed­nog pro­jekt­nog pe­ri­o­da za fi­nan­si­ra­nje na­uč­nog ra­da u Sr­bi­ji) od stra­ne ko­le­ga sa re­fe­rent­nih na­uč­nih usta­no­va.

U dru­štve­nim na­u­ka­ma to bi, re­ci­mo, bi­li, po­red uni­ver­zi­tet­skih cen­ta­ra u an­glo­sak­son­skom, ger­man­skom i ro­man­skom sve­tu, spe­ci­ja­li­zo­va­ni in­sti­tu­ti po­put ne­mač­kog Maks Plank in­sti­tu­ta, austrij­skog In­sti­tu­ta za hu­ma­ni­stič­ke na­u­ke ili In­sti­tu­ta za na­pred­ne stu­di­je, ma­đar­skog Ko­le­gi­um Bu­da­pe­sta, če­škog In­sti­tu­ta za in­ter­di­sci­pli­nar­na is­tra­ži­va­nja pri Kar­lo­vom uni­ver­zi­te­tu u Pra­gu itd.

Ove re­cen­zi­je, u na­če­lu, ni­su su­bjek­tiv­ne i ne pi­šu se po na­rudž­bi, jer ta­kva tra­di­ci­ja je ugra­đe­na u struk­tu­ru in­sti­tu­ci­o­nal­nog i mo­ti­va­ci­o­nog okvi­ra za sa­mo ba­vlje­nje na­u­kom. Ta­kve re­cen­zi­je je u naj­ve­ćem bro­ju slu­ča­je­va mo­gu­će do­bi­ti, a nji­ho­va ce­na je sva­ka­ko ma­nja od ce­ne ogrom­nog ad­mi­ni­stra­tiv­nog po­stup­ka ko­ji po­ku­ša­va da na­uč­nu svest i kva­li­tet sve­de u ta­be­le i epru­ve­te.

Re­zul­ta­ti re­cen­zi­ra­nja, upo­re­đe­ni sa re­cen­zi­ja­ma do­ma­ćih ko­le­ga, ta­da bi se, ot­pri­li­ke, uslov­no i ve­o­ma okvir­no, pri­bli­ži­li ne­ka­kvoj iole re­al­noj pro­ce­ni „na­uč­ne kom­pe­tent­no­sti“ is­tra­ži­va­ča.

Ko­nač­no, ključ­nu ulo­gu u or­ga­ni­za­ci­ji re­cen­zi­ra­nja mo­ra­le bi da igra­ju spe­ci­ja­li­zo­va­ne ko­mi­si­je za sva­ku di­sci­pli­nu, uz kon­sul­to­va­nje auto­ra či­ji se rad re­cen­zi­ra. Ta­kvo re­cen­zi­ra­nje ne mo­gu or­ga­ni­zo­va­ti ad­mi­ni­stra­tiv­ni slu­žbe­ni­ci, jer ono ni­je ad­mi­ni­stra­tiv­na stvar, ne­go za­di­re u sam me­ri­tum na­uč­nog raz­vo­ja ko­ji je spe­ci­fi­čan za sva­ku na­uč­nu oblast.

U dru­štve­nim na­u­ka­ma, kvan­ti­fi­ka­ci­ju tre­ba od­ba­ci­ti. Ona ne­ma zna­ča­ja kao po­ka­za­telj na­uč­nog kva­li­te­ta, već is­klju­či­vo kao in­di­ka­tor ne­či­je sna­la­žlji­vo­sti, sprem­no­sti na kom­pro­mi­se i mo­ti­va­ci­je da se što vi­še za­ra­di, a ne da se što kva­li­tet­ni­je ra­di.

Ka­da je reč o pri­rod­nim na­u­ka­ma, moj za­klju­čak je isti ona­kav ka­kav bi tre­ba­lo da bu­de za­klju­čak pri­rod­nih i teh­nič­kih na­uč­ni­ka ka­da je reč o dru­štve­nim i hu­ma­ni­stič­kim na­u­ka­ma: ne znam. Ne­ka pri­rod­nja­ci od­lu­če o na­či­nu vred­no­va­nja pri­rod­nih na­u­ka - to im je stru­ka. A ne­ka „dru­štve­nja­ci“, či­ji je deo ci­vi­li­za­cij­skog kor­pu­sa i Ari­sto­tel - sve­sni nje­go­ve kon­sta­ta­ci­je da ra­zu­man čo­vek zna šta se mo­že me­ri­ti sa ko­li­kom pre­ci­zno­šću - iz­na­đu tra­di­ci­ji pri­me­re­ni­ji na­čin vred­no­va­nja na­uč­nog ra­da.

Na­uč­ni sa­vet­nik, In­sti­tut za me­đu­na­rod­nu po­li­ti­ku i pri­vre­du, Be­o­gra