11. septembar

Imao sam, igrom sudbine, sreću da zajedno sa još par hiljada unezverenih i preneraženih, izađem iz Svetskog trgovačkog centra tog čudnog jutra. Nikome nisam spasao život. Nisam, osim jednog jednostavnog čina obične pristojnosti, čak nikome ni pomogao. Jednostavno sam izašao.

Železnička stanica je bila u podrumu, šest spratova ispod površine. Moj voz je, kao i svakog jutra, stigao 15 minuta pre 9 ujutru. 400 metara odatle, tačno iznad svih nas, par stotina života se trenutno ugasilo, i još par hiljada je bilo osuđeno na laganu smrt.

Jedino što je od toga doprlo do stepenica šest spratova ispod zemlje je bio dubok tutanj, od koga se pod trese i pluća podrhtavaju. Instinktivno, svi smo stali. Neko iza mene je pomenuo zemljotres. Tutanj je trajao nekoliko sekundi, možda 10, i onda je nestao, trenutno. Pola miliona tona severnog tornja je apsorbovalo 100 tona Boinga 767. Ali mi u podrumu to nismo znali.

Neverovatno je koliko je ljudski mozak, i pored sve svoje prilagodljivosti, u stvari ograničen. Mi smo naštimovani na uobičajeno, i teško nam je da shvatimo okolnosti koje nenormalno istupaju iz sfere očekivanog. Nepunih par minuta posle tog čudnog tutnja većina je, barem prividno, izbrisala to iskustvo, i svi su, uglavnom, nastavili utabanim stazama jutarnje rutine.

Neposredno iznad železničkih platformi bio je mezanin, odakle je 10 paralelnih pokretnih stepenica vozilo svih onih 6 spratove, ujutru, sve na površinu, a uveče u obrnutom smeru. Kao i svakog jutra, reka ljudi je tekla uzbrdo, pridržavajući se nepisanih propisa uobičajenim na sličnim instalacijama za masovni transport: sa desne strane stepenica se stoji, sa leve hoda. Svet se na pokretnim stepenicama Svetskog trgovačkog centra delio na stajače, umorne i neambiciozne, i penjače, užurbane i spremne za trku pacova koja ih očekuje tokom dana. Tih godina, valjda još uvek izvan domašaja sredovečnosti, bio sam uglavnom među penjačima.

Još jedna divna osobina ljudskog mozga: kada se nešto bitno dogodi, celokupno, kako psiholozi kažu, perceptivno i kognitivno okruženje se trajno registruje, tj. zauvek zapamtimo sve slike, zvuke i mirise, i sve misli koje nam tada prolete kroz glavu, bez obzira da li imaju ikakve veze sa tim bitnim događanjima ili ne. Dobro se sećam o čemu sam razmišljao penjući se uz pokretne stepenice: zavisnost ugovora o razmeni akcija od interesnih stopa, preslišavao se šta znači skraćenica LIBOR, i još par banalnosti vezanih za predstojeću trku pacova. Te misli je prekinula galama negde sa dna stepenica. Zaturbanjena prilika neodređenog etničkog porekla je mlatarala rukama i drala se da evakuišemo zgradu.

Kažu da vanzemaljci slobodno šetaju ulicama Njujorka jer na njih niko ne obraća pažnju, pogotovo ako su zaturbanjeni, neodređenog etničkog porekla i ponašaju se neuračunljivo. Ne verujem da je tada iko iz reke ljudi na pokretnim stepenicama povezao tutanj na železničkoj platformi sa upozorenjima zaturbanjenog vanzemaljca.

U prizemlju, gde je bio tržni centar, na prvi pogled sve je bilo normalno. Međutim, u vazduhu je počeo da se oseća dim, i u stotinak metara dugom hodniku prema izlazu počela je da se skuplja dimna zavesa, prvo prozirna i skoro neprimetna, a onda, sve gušća i gušća. Panika je počela da se oseća u gužvi. Međutim, između tutnja u podrumu i dima u prizemlju, barem u mojoj svesti, još nije bilo nikakve veze. Kasnije, shvatio sam da je dim proputovao taj put od skoro devedeset spratova za svega par minuta, da li kroz ventilacioni sistem, da li, jednostavno, liftovima kojima su srećnici tik ispod pogođenih spratova pobegli, ne znam.

Ti liftovi u bočnim hodnicima su bili prvi nesumnjivi znak da se dešava nešto ozbiljno. Vrata bi se otvorila, oblak dima bi pokuljao, i ljudi bi, vrišteći, istrčali. To više nije bilo u skladu sa teorijom da je izbio požar u nekoj od radnji u tržnom centru.

Masa je počela da trči prema izlazu, u panici. Na samom izlazu, jedna starija gospođa je posrnula ispred mene na stepenicama. U tom gorepomenutom činu obične pristojnosti, pomogao sam joj da ustane.

“Dios mio, šta se dešava“, usplahirano se pitala.

Ništa strašno, promumlao sam nesuvislo.

Napolju, 11. septembar 2001. u Njujorku je bio divan dan. Nebo je bilo pokriveno papirom koji je lepršao prema površini. Milioni konfeta sa kristalnim plavetnilom u pozadini. Zabezeknuti prolaznici su, uglavnom otvorenih usta, gledali u raštimovanu realnost devedeset spratova iznad, gde je iz ogromne rupe – dovoljno velike da kroz nju proleti avion, bio je crno-humorni komentar – kuljao dim, i povremeno bi bljesnuo crveni jezik plamena. Uz urlanje sirena, pristizali su vatrogasci, i odlazili, kako se ispostavilo, u svoju smrt.

Ja sam, nošen valjda tim istim instinktom da se vratim u svakodnevicu, hodao prema zgradi u kojoj radim. Ulice su bile prekrivene papirom. Pamtim jedan od njih: porast proizvodnje u četvrtom kvartalu 2001. i tokom 2002. Nesumnjivo, deo jedne od onih uvek optimističkih prezentacija velikim šefovima, sa fino nagorelim obodom i nekoliko mrlja od kapi vode, valjda iz sistema za gašenje požara.

Ni jedna prognoza porasta proizvodnje nikad ne sadrži jedanaeste septembre kao mogućnost.

U 9:03 sam hodao pored Berze. Ništa nisam video. Začuo se strahovit metalni prasak, jedan od onih zvukova koji se ne samo čuju, nego i osete. Pose svega par minuta, ljudi su masovno počeli da napuštaju okolne zgrade.

Avioni su pogodili Svetski trgovački centar, rekli su mi par kolega. Sve telefonske veze su bile mrtve. Krenuo sam Drugom avenijom pešice prema centru. Tornjevi su goreli kao svećice na torti. Sat kasnije, na putu za Pensilvanijsku stanicu, negde oko 14. ulice, naišao sam na par ljudi oko zaustavljenog automobila kako sluša radio.

Južni toranj se srušio, čuo sam.

Vol strit je bio zatvoren nedelju dana. Ruševine su se pušile mesecima. Pošto su raščišćene, na scenu su stupili najvatreniji američki patrioti, Kinezi, sa brošurama „11. septembar – Tragedija!“ za 4 dolara. Danas, osam godina kasnije, uveliko se gradi „Toranj slobode“. Izgleda da mi svi (sem, možda, patriotskih Kineza) posedujemo gen za komunizam. Ili, barem, komunističku propagandu.

Sa prozora moje sobe u Beogradu se nekad video Avalski toranj. Razumem da je, posle 11. septembra, mnogima – u izvesnom smislu, i meni – iskrsnula ideja o Božjoj (ili Alahovoj) pravdi. Međutim, teško je da se uživa u crkavanju komšijskih krava ukoliko smo prinuđeni da mu prisustvujemo. 11. septembar je bio zločin. To ne znači da milioni drugih postupaka kroz ljudsku istoriju nisu takođe bili zločini. Oko za oko, kažu. To ima smisla samo za one dovoljno udaljene od tog procesa kopanja očiju. Iz blizine, očigledna je njegova surova besmislenost.