Knjiga od jedne rečenice

Naslov kultnog filma ,,Ne pucajte u pijanistu” zaštitio je mnoge pijaniste. Parafrazirajući ga (Ne pucajte u ,,aforistu“) želeo bih da se isto dogodi i s aforističarima. Oni to zaslužuju još više jer se aforističar rađa, dok se pijanista postaje radom i vežbanjem.

Aforizam je forma izražavanja duhovitosti a ona je poslednja tekovina na dugom putu razvoja psihičkog. Ona se stvara u evoluciono najnovijim strukturama mozga. Zato vic čim čujemo zaboravimo i potrebno ga je više puta ponoviti da bi se zapamtio. Aforističare krasi obdarenost najjačim zakonom prirode, koja uvek upotrebljava minimum energije da bi postigla maksimum efekta. Baš kao što aforističar minimumom reči obuhvata maksimum asocijativnih pojmova. On kombinuje ona značenja reči koja nose višeznačni, ponekad tek naslućeni semantički potencijal, koji katkad samo zvučnošću asocira na ono „što je pisac hteo da kaže”(ali nije smeo). Aforizam može biti toliko sažet da ilustruje u jednoj rečenici čitave epohe. Šta bolje oslikava kasni socijalizam od Vibovog aforizma: „Crvenim drugovima u belim vilama na plavom Jadranu”. Danas bi se reklo da „deca crvenih u svojim belim jahtama letuju, umesto nas, na plavom Jadranu!”

Otkud kod nas aforističari?

Jedan od razloga je naša epska priroda. Mi smo skloni tome da nadugo i naširoko opisujemo, raspravljamo, pričamo u beskraj. Mi nemamo junačke pesme, mi imamo cikluse tih pesama.

Kako je do toga došlo? Tako što su ih stvarali ljudi pod uticajem alkohola i drugih sredstava pogubnih za organsko oštećenje mozga. Ljudi s traumama mozga, udarcima, padovima na glavu, skloni pijenju alkohola i tučama, kao znak oštećenja, postaju okolišavi, lepljivi, nikako da kažu što misle. Da bi se iskazali potrebni su sati. Kao suprotnost tim dosadnjakovićima, duhoviti ljudi su smislili aforizme, gde u najkraćoj mogućoj formi kažu više nego neki kroz kosovski ciklus.

Prethodnica današnjih aforističara su stvaraoci narodnih poslovica, gde se, doduše u drugoj formi, ali slično, no ne i duhovito, izražavaju neke opšte istine. Aforističari svojom kreacijom daju višesmislenost rečenici, od kojih je najmanje jedna duhovita.

Drugi razlog, istorijski gledano, leži u represivnosti državnog aparata koji je zahtevao snalaženje, a ono je pronađeno u metagovoru. Sve je isto, ali opet nije isto. U metagovoru neki pojmovi se podrazumevaju i „onaj koji zna samo će mu se ka’sti”.

Preteče aforističara su dvorske lude, redovno najpametniji ljudi na dvorovima. Njihova je snaga ležala u sposobnosti da kažu šta misle, ali da to ne povredi veličanstvo. Inače ode glava. Zato se i aforističari domunđavaju da kažu istinu, da je saopšte brzo i kratko, da pogode ,,u sridu” a da pri tom ne zaglave u zatvor, ko Nušić zbog kraljeve polutetke.

Aforizam je knjiga koja se sastoji od jedne rečenice. Aforističarima nikako ne odgovaraju honorari koji se plaćaju prema štampanom tabaku. Taj princip odgovara onim organski oštećenim epileptoidima koji skribomanski prljaju papir, bogate se na račun evoluciono najnaprednijih mozgova koje poseduju aforističari. Da bi došli do efektnog aforizma oni troše istu energiju kao i pisci, slikari, muzičari, uostalom sve kreativne ličnosti. Nema ništa iz ništa, samo iz nečega može nastati nešto. A to nešto poseduju retki. Kad pametnom čoveku kažeš na šta ga asocira reč Poljska, on u 80 odsto slučajeva kaže: ,,Stanislav Jirži Lec” . Mi imamo celu grupu, koja se zove beogradski aforistički krug, ali po starom običaju nismo svesni koji je to brend u vremenu kad pamet ima sve veću vrednost. Vlasnici pilana, ciglana i šećerana biće zaboravljeni baš kao i članovi kluba privrednika, ali zato bronza čeka da izlije glave na koje će, kao i na Đurinu, Brankovu, Radojevu, golubovi činiti ono što najbolje rade. Ljudi od duha, duše, duhovitosti rade za večnost, ali bili bi zahvalni i za malo više uvažavanja i na ovom svetu. Nije red da „Jež” životari, a hrčci i cvrčci planduju. Država nije samo tržište, ima ona i druge korektivne mehanizme...