Subjekti obostrane koristi

Savremeni demokratski sistemi naravno nisu idealni. Njihov „aktivni elemenat, partije, kad dođu na vlast, po pravilu, svojim aktivistima obezbeđuju neke selektivne koristi, što je slučaj u svim demokratskim zemljama. Mi imamo u tom pogledu jednu osobenost – deformisanu vladavinu partija koju nazivam partitodespotijom. Jer jedino kod nas, i delimično u Crnoj Gori, konačan izbor poslanika sa kandidatske liste ne pripada biračima nego partijama, tačnije – partijskim rukovodstvima. Uz to, poslanici u Srbiji imaju imperativni mandat, što nije prihvaćeno ni u jednoj demokratskoj zemlji, a takav mandat svodi poslanike na megafone stranačkih rukovodstava.

Ali u svim zemljama partije vode računa o selektivnim koristima za svoje kadrove. Uveren sam da je i naša ekstremno „prenaseljena” državna uprava rezultat izlaženja u susret stranačkim apetitima. Jer kako se smenjuju na vlasti, partije „pune” državni aparat novim ljudima i tako im vraćaju dug za njihovo stranačko angažovanje. To su partijski kadrovi koji zahvaljujući političkim zaslugama dospevaju u organe državne uprave, lokalne samouprave, pa i u mnoge privredne kolektive, jer privreda još nije u potpunosti privatizovana. U tome je ta naizgled nerešiva misterija ogromnog broja činovnika, i to ne pet ili deset odsto više nego mnogo iznad toga.

Ovde je reč o obostranom odnosu međusobne koristi za partije i njihove sledbenike. Partije su nosioci masovnih akcija kao što su izbori, referendumi, protesti, u kojima su neizbežno angažovani njihovi sledbenici. Za uspeh ovih akcija potreban je što širi odziv. Ali izlazak na izbore, na referendum ili učešće u protestima za svakog pojedinca svojevrsni je ,,trošak”. Izbori su, smatra se, čak „dvostruki trošak” jer birač mora da ide na biralište i da odluči za koga će glasati. Pomenuću i poznati paradoks u vezi s masovnim akcijama, takozvani Olsonov paradoks. Svaki pojedinac pretpostavlja da će neka politička akcija uspeti i bez njegovog pojedinačnog učešća, a da će on koristiti njene efekte. Rezultat toga mogao bi da bude da se svi pojedinci uzdrže od učešća u akciji. Partije zato moraju da obezbede sigurnu podršku svojim aktivnostima učešćem svojih aktivista koje moraju posebno da motivišu.

Ta motivacija može da bude programska, harizmatska i, na kraju, klijentelistička. S tim što je ova treća (obezbeđivanje selektivne koristi) najtrajnija i najsigurnija. Imajući u vidu vrstu motivacije, Herbert Kičelt govori i o tri vrste partija – harizmatskim, programskim i klijentelističkim. Simpatizera neke stranke može, dakle, u akciju da uvuče bezrezervna podrška vođi, kao i programska podrška partiji, ali kada ovi podsticaji oslabe partija je prinuđena da dodaje iz „treće posude” – klijentelističke.

I pretpostavljam da su partije u postkomunističkim zemljama, uključujući i Srbiju, kako vreme prolazi, sve više oslonjene na klijentelističke podsticaje. Praktično govoreći, vladajuće partije nagrađuju svoje aktiviste, one koji podstiču učešće drugih, ali s tim su često saglasni i partijski neopredeljeni u tim ustanovama jer znaju da postoji čvrsta veza između vrha vladajuće stranke i njihovog šefa. Jer ustanova tako može da očekuje uzvratnu naklonost vlade, nadležnog ministra, organa lokalneuprave itd.Tako je ceo sistem uprave na lokalnom i nacionalnom nivou u znatnoj meri prožet elementima ,,bliskosti” ili ,,udaljenosti” od vladajućih partija.

Tako je bilo i u jednopartijskom sistemu, kada su uticajni ljudi iz sfere politike postavljani, na primer, na čelo sportskih organizacija, iako možda nikada nisu šutnuli loptu ili je prebacili preko mreže.

U zemljama stabilne demokratije ova vrsta stranačkih veza postoji u mnogo manjoj meri. U tim zemljama posle izbora dolaze novi ministri i veoma ograničen broj novih funkcionera, dok se činovništvo ne menja. U Italiji je tokom proteklih decenija stabilnost sistema obezbeđivala profesionalna birokratija, a načelnici resora su podsećali na – automatske pilote u avionima. Partije i političari su se svađali, ali činovnički aparat je funkcionisao bez problema. A kod nas u stručnim službama (kao u arheologiji) mogli biste da vidite ,,slojeve” službenika dovedene posle svakih izbora. Pri tom, odliva kadrova iz birokratskog sastava nema; nova vlast samo pomera na periferiju prethodno postavljene ljude i izmišlja im nove funkcije i zvanja. To je i razlog što je ,,balon administracije” kod nas toliko narastao da je doveden do prskanja.

I zato je ova vlada stavljena pred izuzetno težak zadatak: ona mora da se suoči sa svim tim ,,arheološkim” kadrovskim slojevima i da izvrši redukciju.

Kakve su mogućnosti da se ova preterana zavisnost institucija i organizacija od partija smanji? Ukratko, lek protiv partijske protekcije je, najpre, u istinskoj profesionalizaciji državne uprave, jer time vladajuća partija smanjuje selektivne dobiti svojim aktivistima, a druga stvar je što brža privatizacija. Jer privatni preduzetnik je ipak bolji od države kao preduzetnika. Partijski klijentelizam time neće nestati niti je igde nestao, ali stranke dele manji plen ako je privreda privatizovana i ako je državni aparat profesionalizovan.

Politikolog, profesor univerziteta