NIKOLA VRZIĆ

Bilo je leto 2002, subota ili nedelja, i ja nisam mogao da uđem u ulicu u kojoj sam se rodio u Zemunu, jer se ženio jedan od pripadnika "zemunskog klana". Pa su njegove kolege – dileri droge i ubice – odlučili da svakome ko nije zvanica na svadbi, jednostavno, zabrane ulazak u ulicu. "Ja imam rupu u cipeli i dvoje dece, a oni državu", rekao mi je policajac koji je stajao tu, okrenut leđima nekoliko metara pored, kada sam mu prišao i pobunio se.

Imali su i policijske značke. Kao što je sa službama radila i prethodna generacija bandita, pobijena u sačekušama tokom devedesetih. Postoje dokumenti o toj vezi.

Posle 5. oktobra, objasnili su nam, organizovanom je kriminalu preporučeno da pređe u legalne tokove, a šta je bilo, bilo je. NIN je, u proleće 2002. godine, istraživao ko pravi puteve po Srbiji. Dokumentacija do koje smo došli pokazala je: vođa (bivši?) surčinskog kriminalnog klana. Stručnjaci, putari, objasnili su: to je sasvim u redu, mašine njegove firme najbolje su koje postoje. Postavili smo im, onda, sasvim razložno pitanje – zašto niko drugi ne kupi te mašine? Ulaganje jeste poprilično, ali i nije kada se u obzir uzme zarada koja će uslediti. Umesto odgovora, dobili smo ćutanje, kisele osmehe, i jedno pitanje, ali pod uslovom da bude anonimno: "A ko nama garantuje da ćemo dobiti posao?" Eto kako u praksi izgleda poslovanje kontroverznih biznismena.

Uostalom, zar su mnogo daleko od ovoga bile i operacije stečajne mafije? Setimo se – Goran Kljajević je 6. oktobra 2000. godine tadašnji Privredni sud u Beogradu zauzeo upravo uz pomoć ovih ljudi. Do suda su se dovezli crvenim BMV-om karavan...

Ili, duvanska mafija. Opet, vrh vlasti, tajne i javne policije, biznismeni i banditi koji su tu samo izvođači radova. NIN, pre nekoliko meseci, objavi dokument koji pokaže vezu između jednog od tih biznismena, njegovog bliskog prijatelja, inače osnivača "Škorpiona" i ratnog zločinca, i čoveka iz prethodne vlade koga je Zoran Đinđić oterao iz svoje vlade. I – nikom ništa.

Povežemo li ovih nekoliko primera, vidimo da kovanica organizovani kriminal predstavlja, samo, eufemizam za ono što bi mnogo tačnije trebalo da se nazove državnom mafijom. Zato je, za obračun sa njom, nužno da se upregne čitava država: policija, javna i tajna, tužilaštva i sudovi, poreska policija (s kojim su to parama ljudi bez dana radnog staža postali vlasnici fudbalskih klubova?). Zvuči teško, zato što i jeste teško.

I mediji mogu da imaju važnu ulogu. Da nadziru vlast i podsećaju je kako, na primer, mafija u sportu još nije ni dirnuta, a i ona ubija. Samo, da bi se to dogodilo, i sami mediji moraju da se očiste od uticaja onih kontroverznih biznismena i otpadaka raznih tajnih službi.

Uzgred, kad je došla "Sablja", u NIN-u smo pomislili kako je, konačno, došlo vreme da stvari nazovemo pravim imenom. Objavili smo izvode iz policijske Bele knjige, svojevrsnog kataloga srpskih kriminalaca, razvrstanih geografski i po delatnosti za koju su specijalizovani. Epilog: osuđivanim dilerima droge i trgovcima belim robljem platili smo milione dinara odštete. Zato što smo ih nazvali dilerima droge i trgovcima belim robljem.

Novinar NIN-a