Iz vučje kože u pogrešno vreme

Poraz Novaka Đokovića protiv najboljeg tenisera na svetu Švajcarca Rožea Federera na Međunarodnom prvenstvu SAD, u finalu pretprošle godine, sa 7:6 (7:4), 7:6 (7:2), 6:4, dočekan je kao predvorje slave koju je naš as ubrzo i stekao.

Potonja dva neuspeha u Njujorku u duelu s dugogodišnjim vladarom američkog turnira za gren-slem ostavila su drukčiji utisak.

Đoković je i ovaj put poklekao u polufinalu. Rezultat 7:6 (7:3), 7:5, 7:5 po sebi govori da Švajcarac pobedu nije izvojevao lako, da mu se naš najbolji teniser odupirao u svakom setu i da su odlučili detalji. Zašto je onda jezičak prevagnuo na Federerovu stranu?

Razočarani Đoković je mišljenja da mu je sreća okrenula leđa u odsudnim trenucima, ali da li je baš tako?

Pravo objašnjenje je u njegovom zaključku da je neprestano bio blizu protivniku ali ustvari tako daleko od njega, jer su ga u poraz vodile krupne greške kad im vreme bilo nije. Opisao ih je kao neobjašnjive.

Elem, Đokovićev poraz pre dve godine u njegovom prvom velikom finalu mogao je da se objasni kao strah od pobede.

Imao je u oba ona taj-breka ukupno sedam set-lopti, ali mu je ruka-zelena jabuka zadrhtala pred veličinom s druge strane mreže. Pripao mu je utešni trofej, ali i beskrajno divljenje teniskog sveta za najmlađeg finalistu u Njujorku posle senzacionalnog trijumfa golobradog Pita Samprasa 1990.

S tog megdana je zaista otišao sa saznanjem da je san o pobedi protiv Federera dostižan i na najvećim turnirima. Ostvaren je vrlo brzo, u polufinalu Međunarodnog prvenstva Australije, na nezadrživom talasu igračkog nadahnuća i očaravajućeg talenta.

Pogled na ishod 7:5, 6:3, 7:6 (7:5), u Melburnu prošle godine, takođe može da govori kako je švajcarski as, i tada branilac trona, neprekidno bio Đokoviću za petama i kako je njega onda izdala sreća.

Rezultat je, gledano tako, samo „slovo na papiru”. Taj okršaj pamtimo kao vrhunsku igru našeg asa protiv koje ni najveći teniser svih vremena nije imao nikakvu šansu. Sreću u duelu s Federerom treba zaslužiti, a Đokoviću se tada osmehnula jer je bio vođen beskompromisnom verom u pobedu. Nepokolebljiva uverenost u sebe iznela ga je i do titule.

U međuvremenu je ta osobina rođenih šampiona potisnuta kod Đokovića i jedino nam ostaje da se nadamo da čuči negde u njemu.

Naš as je na oba poslednja megdana na njujorškoj tvrdoj podlozi izašao s velikim respektom prema Federeru, a to je zamka u kojoj favoriti rado gledaju svoje protivnike. Đoković jeste bio ravnopravan s velikim suparnikom u sva tri seta, ali da li ga je bar u jednom držao u šaci pa da ni glavu ne može da promoli a kamoli da se izmigolji? Nije.

A greške u prelomnim momentima? Pa o tome bi i potpuni autsajderi mogli da pričaju naširoko žaleći za podvigom koji im je bio nadohvat ruke.

Đoković greši zato što je izgubio ubitačnu rutinu za ključne poene kojom je i Federera stavljao pred svršen čin. Ali, to je njegova igra kada je u vučjoj koži. Naš as je u poslednje vreme tek vuk u priči, a dok to bude tako, Federerovo doba će vazda biti pogrešno vreme – za Đokovića.