KAD MRTVI FAZANI LETE...

Zašto društva napreduju? Zato što se menjaju i prilagođavaju promenama u okruženju! „Suočavaju se sa izazovima”, kako se to kaže u modernom novogovoru. Neko to naziva reformama, nekom se ta reč gadi, ali izvesno je da bez takvih prilagođavanja nema ni opstanka, a kamoli napretka jednog društva.

Pokretačka snaga reformi neminovno dolazi iz samog društva, čine je odluke političke elite. Postavlja se pitanje motivacije za odluke da se pristupi reformi. Ona može da dođe iznutra, iz same zemlje, zato što politička elita smatra da su takve reforme dobre za nju, pa možda i za samu zemlju, a može da dođe i spolja, različitim uslovljavanjem, da će nešto drugo da se ostvari ukoliko se preduzmu i sprovedu određene reforme. Kako Srbija stoji u tom pogledu?

Jedan od, sa stanovišta motivacije, najznačajnijih činilaca reformi u Srbiji posle 2000. godine bio je MMF. A Srbija mu je to sama omogućila. Naime, konstantni i duboki deficiti platnog bilansa, kao i neuverljivost domaće makroekonomske stabilnosti za svetske investitore (u najširem smislu reči), pa sve to uvezano i sa pitanjem opraštanja dela našeg državnog spoljnog duga (Pariski klub) doveli su zemlju u poziciju da joj je MMF bio i ostao potreba, a to je MMF-u omogućilo da postavlja sveobuhvatne uslove u pogledu javnih finansija, politike kursa i, najvažnije, strukturnih reformi javnog sektora, budući da upravo prevelik i neefikasan javni sektor predstavlja onaj kamen koji Srbiju vuče nadole.

I tako je to bilo u svim prethodnim aranžmanima sa MMF-om, bez obzira na to da li su misije vodili Manos (Zarvudakis) ili Pirita (Sorsa). No, šta se dešava u vreme kada misije MMF-a vodi Albert (Jeger)? MMF se promenio! Ključna reč koju upotrebljavaju čelnici MMF-a je „fleksibilnost”. A to znači da se bez mnogo pitanja aminuju visoki budžetski deficiti (fiskalni stimulus), da se po hitnim postupku („važna je brzina dodele sredstava”) odobravaju i dodeljuju ranije nezamislivi iznosi i da, suprotno ranijoj praksi, MMF sada odobrava i direktnu budžetsku podršku. Sve to kako bi se, bar u slučaju istočnoevropskih zemalja, sprečilo najgore. A šta se dogodilo sa uslovljavanjem? Naravno, kada su prioriteti fleksibilnost i brzina, ostaje vrlo malo mesta za uslovljavanje. Doduše, čelnici MMF-a govore da je sada uslovljavanje „usredsređeno na uzroke krize”, ali i njima je jasno da su uzroci krize u razvijenim zemljama, pa ovo samo predstavlja eufemizam kojim se zainteresovani informišu da je uslovljavanje, makar privremeno (ne zna se ni do kada), napušteno.

Shodno svemu tome, čini mi se da će se ova epizoda sapunske opere čiji je nastavak zakazan za kraj oktobra završiti tako da će vlada da izađe sa još jednom sveobuhvatnom strategijom u koju ni sama ne veruje. A da će se članovi MMF-a na to nasmejati i odobriti još 1,2 milijarde, budući da je za njih rizik koji proizlazi iz toga da se ova sredstva ne dodele Srbiji veći od rizika nereformisanog javnog sektora u našoj zemlji. Bar dok traje recesija.

Da li postoji neki drugi spoljni faktor motivacije za reforme? Načelno posmatrano, EU, čijem članstvu težimo (bar tako kaže većina političke elite), lako može da preuzme tu ulogu. Međutim, EU se sama isključila, osim za sve ono što je vezano za ukidanje viza. Na kratak rok time što ima razumevanja za holandsku poziciju da koristi strateške odnose EU sa trećom zemljom za rešavanje domaćih političkih problema, a na dugi rok svim onim dilemama koje su vezane za proširenje unije i sve jačim političkim otporima tom proširenju. Možda će Irci glasati „za” na oktobarskom referendumu (drugi pokušaj), ali time se neće rešiti niti jedan strateški problem.

Dakle, sve ostaje na domaćoj političkoj eliti i njihovoj političkoj volji da reformišu zemlju, njen javni sektor i opšte uslove poslovanja. Da li će oni sami to da urade? U zemlji u kojoj se polako jedan drugom približavaju broj zaposlenih i broj penzionera i koja dalje klizi nadole u pogledu konkurentnosti (rangiranje Svetskog ekonomskog foruma), oni se i dalje bave NIP-om, beskamatnim zajmovima za stanove, povezivanjem staža i nacionalizacijom privatizovanih preduzeća. Oni i dalje razmišljaju isključivo o tome kako da uvećaju javnu potrošnju i da na taj način dobiju nešto malo političke popularnosti.

Umesto o napretku zemlje, ovde se radi o nečemu drugom – o politički već odavno mrtvim fazanima! Pa se stoga može dobiti odgovor na pitanje koje je još pre mnogo godina, u neko sasvim drugo vreme, postavio Džoni Štulić: „I što se događa kad mrtvi fazani lete, a ni jedan ne pada?”

predsednik Centra za liberalno-demokratske studije, profesor Pravnog fakulteta BU