Jelek, anterija, opanci...

Bajina Bašta, gradić u zapadnoj Srbiji, ima mnoštvo razloga da bude turistički centar, počev od reke Drine i jezera Perućac, da ne zaboravimo i rečicu Vrelo (dugačku tačno onoliko metara koliko ima dana u godini). Planina Tara, sa brojnim jezerima, potocima i vrelima je priča za sebe. Međutim, treba to sve „upakovati” za izbirljive goste. Neđo Stamenić, Bajinobaštanin, pored oca Miće, ugostiteljskog radnika, još kao dete je shvatio šta privlači turiste. U šali kaže da je u hotelu prohodao, seća se i koliko su stručnjaci iz Japana koji su učestvovali u izgradnji i ovdašnje hidroelektrane bili opčinjeni krajolikom. Sve to ga je i navelo da odluči da se bavi turizmom.

 Naš sagovornik kaže da se školovao i u Londonu, a na praksi bio u Škotskoj, u mestašcu Aberheldin, ne većem od njegove rodne Bajine Bašte. Od Škotlanđana je naučio kako negovanjem i čuvanjem tradicije, može da se bude deo Evrope, a sačuva vlastiti identitet.

– U nacionalnim restoranima se služe jela u narodnoj nošnji i uz gajde. Mladići se ne ustežu da nose kilt, što pleni pažnju i izaziva divljenje turista – naglašava naš sagovornik, ne skrivajući divljenje prema Škotima.

Neđa je jedno vreme proveo i na Sejšelima:

– Ujak tamo ima hotel, tako da sam jedno vreme radio kod njega i video da ni naše podneblje, posebno planina Tara i reka Drina, nije manje lepo.

Po završetku studija dobio sam više ponuda za posao u inostranstvu, međutim, odlučio sam da se vratim kući i stečeno znanje pretočim u praksu.

Po svatove s buklijom

(/slika2)Pored toga što radi na recepciji hotela „Jezero” u Perućcu, Stamenić je često angažovan kao turistički vodič, ali ipak nađe vremena i za hobi, malo neobičan za mladog čoveka – sakupljanje starina.

– Sve su to stvari koje su se u domaćinstvu moga dede, na planini, u selu Solotuša, svakodnevno koristile. Vremenom su izgubile upotrebnu vrednost, ali za mene i moju porodicu i dalje predstavljaju dragocenost. Otac je na vreme uočio njihovu važnost i na mene preneo želju da ih sačuvam – kaže naš domaćin.

Svaki predmet u Neđinoj zbirci ima svoju priču, počev od pegle za čije zagrevanje se koristio žar. Tu je i drveni zastrug (čanak) u kome su čobani nosili užinu – parče sira i hleb. U ćošku je čekrk za motanje prediva koje može biti od vune, konoplje ili lana, pa delovi razboja, vreteno i preslica… Okačeni o klin vise dedini opanci, šiljkani  koje je nosio na venčanju.

– Drvenu bukliju za rakiju, okićenu cvećem i svadbarskim peškirom, nekada je nosio pozivar s mladoženjine strane idući od kuće do kuće da pozove svatove. Iz nje je gutljaj ispijao svako ko pristane da dođe na venčanje. Zatim su je budući svatovi ponovo ukrašavali i punili rakijom, za sreću i dug život mladenaca – priča Neđa, i sam „zreo“ za ženidbu.

Slikanje dozvoljeno

– Testija se našla na starom kredencu, a nekada se u njoj vrednim žeteocima i koscima donosila na njive i livade hladna voda sa kladenca.

Za etnokutak Neđa je dobio i nagradu grada na takmičenju „Biramo najlepšu baštu”, mada je on samo deo celine koja čini dvorište Stamenića. Prolazeći pored njega mnogi zastaju, znatiželjno ulaze sa željom da se slikaju u toj bajnoj bašti usred Bajine Bašte.

– Na sajmovima turizma sam video mnoge interesantne štandove i na osnovu toga je osmišljeno dvorište. Sestra Marija radi u Beogradu i ne propušta priliku da kući donese pokoju saksiju cveća. Neke smo dobijali i od prijatelja iz inostranstva, tako da se na malo prostora našlo dosta raznovrsnih biljaka, pored stare kruške, šljive požegače, jabuke petrovače.... Odskora je tu i drveni vajat: treba negde staviti kolevku i sanduk sa devojačkom spremom.

Sve nam liči na temelje budućeg etnomuzeja, dok Neđa odmahuje glavom.

– Nije to stručna postavka, već više porodični „album uspomena“. A to što se i drugima, posebno stranim posetiocima, dopada i što žele baš tu da se fotografišu, potvrđuje da u Evropi imamo svoje mesto, sa svim našim različitostima i kulturnim nasleđem koje moramo sami da negujemo i čuvamo.