Dadaisti

Jedni su bili skloni da najjačim zemljama Zapada javno prete kako će biti raketirane i satrte sa zemljom. A drugi, opet, da najjače zemlje Zapada javno pozivaju na bombardovanje svoje sopstvene zemlje.

Godine su bile – devedesete prošlog veka. Zemlja – Srbija.

Prvi pretnju nisu ispunili. Zemlje Zapada, barem sa srpske strane, ostale su netaknute. Zemlje Zapada su, međutim, ispunile želju drugih. I bombardovale Srbiju.

Da li je Srbija bombardovana zato što su neki Srbi bombardovanje prizivali? Nije. Jer njihova reč na Zapadu nije imala naročitu težinu.

A da li je bombardovana zbog pretnji onih prvih? Nije. Jer njihova reč ni u Srbiji nije imala težinu dovoljnu da neka raketa zaista bude ispaljena prema zemljama Zapada. I to su u zemljama Zapada oni koji treba da znaju vrlo dobro znali.

I prvi i drugi su, međutim – iako njihova uloga nije bila presudna – u granicama vlastitih skromnih mogućnosti, svesno ili nesvesno, dali sve od sebe da do bombardovanja Srbije dođe. Začudo, njihovom svesnom ili nesvesnom, prećutnom ili nemuštom savezništvu u tom nastojanju do sada nije posvećena  pažnja koju zaslužuje.

Snažne individue iz devedesetih u dvehiljaditim nasledile su prilično brojne grupe. Koje su, delom zato što su grupe uvek manje originalne nego pojedinci, a delom zato što su njihove ideje manje-više reciklirane ideje starih majstora – manje interesantne. Istina, više nisu na dnevnom redu rakete i bombe, ali suština je ista – jedni bi po svaku cenu da se obračunaju sa Srbima i Srbijom, a drugi sa ostatkom sveta. A pošto je današnja oficijelna politička scena manje sklona ekstremnim političkim idejama, što je dobro, ali i idejama uopšte, što je druga, manje simpatična strana medalje – uticaj starih i mladih usijanih glava naoko ne mora da se tiče prosečnog poreskog obveznika ove zemlje zauzetog brigom kako da preživi. On može, ali i ne mora da se bavi povremenim fašističkim ispadima ekstremnih šovinističkih grupa. I može, ali ne mora da prati autošovinistička i šovinistička bulažnjenja opskurnih tipova po blogovima i slaboposećenoj elektronskoj i niskotiražnoj papirnoj štampi. Kao što može, ali ne mora da primeti kako se dva ekstremizma i dalje uzajamno hrane. Kako šovinistički ispadi autošovinistima služe kao dokaz da su Srbi nepopravljivi fašisti koje treba potpuno lišiti nacionalnog osećaja. I kako autošovinisti svojim budalaštinama razjaruju šoviniste, razbuktavajući njihovu ksenofobičnu maštu.

Sve to prosečnog čoveka može da zanima ili ne zanima, dok međunarodna i domaća konstelacija snaga funkcioniše tako da svaka ideologija, osim čistog materijalizma (ali ne dijalektičkog), predstavlja hobi dokoličara koji nisu savladali tehniku muvanja preko Interneta. Ali, šta ćemo ako se, ne daj bože, konstelacija promeni? I ako gomile nezadovoljnih i gladnih pohrle na ulice, spremne da prihvate prvu ideju koja im se ponudi? A masa najlakše prihvata ekstremističke ideje, čak i onda kada u ponudi postoje, kao što danas i ovde ne postoje, razumniji koncepti.

Da li će tada, ne daj bože, nemušti saveznici pokušati da ostvare svoje ciljeve? I da li će ideja Srbije bez nesrba, za koju se zalažu jedni, i Srbije sa Srbima ili bez njih, koju propagiraju drugi, da se konkretizuju u zajedničkoj, delom nekoordinisanoj, delom koordinisanoj akciji borbe za Srbiju bez Srba i bez bilo koga drugog, za totalnu prazninu, kao otelovljenje radikalnog viđenja do kraja dovedene ideje?