Srpski bonvivan na „Titaniku"

Krajem devedesetih godina prošlog veka, bežeći od beznađa balkanskog raspada, junak romanesknog prvenca našeg poznatog pesnika Dragana Jovanovića Danilova „Otac ledenih brda“ (upravo izlazi iz štampe u izdanju „Arhipelaga“) odlazi čak do Islanda, gde u lavirintima podzemne biblioteke – neke vrste Nojeve barke čovečanstva – otkriva sabrane sve knjige sveta i sve tajne živih i mrtvih. Paralelno, kroz pisma i odlomke iz islandske „Peščane knjige“, rekonstruiše se pustolovni život kolekcionara i dendija Danila Medakovića, početkom prošlog veka. Tema knjige se, dalje, premešta na opštiji pakao i mikrorajeve 20. veka, čije su paradigme potonuće „Titanika“ i kobni njujorški 11. septembar 2003.

– Sa romansijerskog stanovišta ti tragični, a zapravo bolno harizmatični događaji kakvi su potonuće „Titanika“ i rušenje kula-bliznakinja izazovni su za pisca – pojašnjava Danilov. – Mnogo je o tome napisano. Mene nisu zanimale posledice koje su ti događaji izazvali u svakodnevici. Bilo mi je važno da tim događajima omeđim moj romaneskni svet. Inače, smatram da se o tragičnom najefikasnije može govoriti kroz prizmu ljubavne priče – u ovom slučaju Danila Medakovića i francuske violončelistkinje Žilijet Erdodi. Jer, smisao suprotnosti jeste u tome da jedna drugu što bolje osvetle. Moji junaci nisu mašine koje se mogu rastaviti i ponovo sastaviti. To su endemske pojave u jednom epidemijskom svetu, prosvetljene ličnosti, bića sa dugom istorijom gena, navika i osećanja, putnici kroz nepregledne pustinje istorije.

Pre nego što se ukrca na „Titanik“, bonvivan Medaković otiskuje se iz Srbije u Beč, Barselonu, Pariz… plovi do Brazila, upoznaje mladog Hitlera, Frojda, Vajningera, Lazu Kostića, a Medakovićev sin kasnije postaje Teslin lekar… Zašto baš te ličnosti?

„Otac ledenih brda“ govori o sinhronicitetu, o tajanstvenim telepatijama između ljudi koji žive u različitim vremenima. To je i autobiografski roman u kome se ukrštaju lična osamljenost i istorijsko iskustvo, presna sadašnjost i osluškivanje glasova iz prošlosti. Verujem da je svaki autentični romaneskni svet stvoren po liku i obličju postojećeg sveta. Otuda i ličnosti koje pominjete. Moj roman je izgrađen na maski priređivača i tehnici pronađenog rukopisa – to je, naravno, stari trik, ali koji uvek pali! Intriga je u tome što se ovde priređivač pretvara u pisca koji biva emotivno uključen u čitav lanac događaja.

Da li su sva naša bekstva osuđena na brodolom?

Slučaj je taj sitni demon koji prodire u zakon i razara ga. Slučaj je polazna tačka svakog života, svakog romana, povesti. Eto, recimo, šta je to, kakva sila koja dovede do toga da nekolicina probisveta, koji su do juče žickali za cigare, pivo i kobasice, preko noći snime genijalni album i postanu najveći i najbogatiji bend na svetu? Nikom još nije uspelo da odgonetne enigmatične puteve pod kojima se odvija slučaj. Vučeni sudbinskim silama svefatuma, mi smo tek marionete kosmičkih sila. Kombinatorika i najsićušnijih događaja u našim životima skoro je kompjuterski isprogramirana. Slobodna volja u ljudi, jednostavno, ne postoji. A i ako je ima, svedena je na najmanju moguću meru. A dobra dela, koja sa sunovratom civilizacija padaju u zaborav, ipak ostaju zabeležena i sačuvana u pričama, epopejama i sferi psihičkih arhetipova, da bi se u potpunosti obelodanila u presudnim časovima.

Zbog čega je Vašim junacima tako teskobno u Srbiji, krajem 19, baš kao i krajem 20. veka?

Mojim junacima je tesno u Srbiji zato što ih iskušavaju iracionalni i opojni demoni skitalaštva i avanturizma. Oni, dakle, nisu izgnanici, to bi bilo suviše patetično. Moji junaci žele da se oslobode istorije da bi živeli. Oni ne traže svoj identitet kroz istoriju, zato što je istorija za njih reč koja je izgubila sadržaj, reč koja se rasprsla.

A te ličnosti dosta zajme od Vas – odrastanje u Požegi, „gradu u kojem bi i đavo crkao od dosade“, Vašu pesničku baroknost i erudiciju, knjigu „Homer predgrađa“…

Želeo sam da se to što opisujem misteriozni život Danila Medakovića, jedinog Srbina koji strada u katastrofi „Titanika“ 1912. godine, reflektuje u stvarnosti. Mislim da pisci danas malo poznaju stvarnost u kojoj žive, nisu probuđeni za stvarni, presni život i zato se bez dubokog motiva i poriva zapućuju u narative sa stereotipnim istorijskim zapletima. Verujem da pohlepni pogled pisca treba da bude spušten na stvarnost i da se priča piše odozdo, a ne odozgo, sa nekakvog pijedestala.

Koje svoje doživljaje i crte nikad ne biste poklonili svojim junacima?

Mojim junacima nikada ne bih poklonio moju osamljenost. Za razliku od mojih junaka, ja nemam odisejski kompleks lutalaštva. Moj bog je Hiperion i on mi omogućava da budem na jednom mestu, posvećen svom radu.

Ono što povezuje sve junake, bez obzira na epohe, jeste čežnja za lepotom i erosom u vremenu haosa. O kakvom je „izgubljenom raju“ reč?

Kolekcionar Pavle Podbjelski raj pronalazi u svetu svojih porcelanskih figura i retkih knjiga, dok Danilo Medaković raj pronalazi u Vermerovoj slici „Devojka sa violončelom“ koju otkriva i kupuje u jednoj antikvarnici u Veneciji, početkom dvadesetog veka. Moj roman je i priča o kolekcionarstvu kao strasnoj pasiji. Pišem ono što živim, i sam sam kolekcionar slika i retkih knjiga. Svi moji junaci u umetnosti vide mogućnost da se približe nadnaravnom, istini. Moji junaci su uvek u toj vatri koja se zove umetnost, poezija, ljubav, a sad što je proizvod te vatre pepeo to je samo pitanje geneze i napose „pada čovekovog“.

Jedan lik veli da „više nema dobrih, rasnih ljubavnica kao u romanu“… Da li je u vremenu seksa bez strasti moguće ostvariti trenutke apsolutne ljubavne sreće?  

Strast je, zapravo, neka vrsta više trezvenosti. Oduvek me opsedalo kako erotski dodir ploti preneti u reči. Za mene, lepota ne postoji izvan ženskog tela. Mene u prozi zanima fenomen ženstvenosti kao žeđi, kao želje žene da načini prokreaciju sa najboljim. Moji junaci tragaju za tim „trenucima srca koji nemaju cenu“. Jedna ličnost u mom romanu kaže: „Ako vodiš ljubav stvarno fantastično, jednom godišnje je dovoljno. To će te tako duboko zadovoljiti da ćeš kroz spajanje sa ženom koju voliš i koja te uzbuđuje osetiti bezvremenost i nakon toga bićeš iznutra obasjan mesecima“.

Roman „Otac ledenih brda“ pisali ste čitavu deceniju, kao da pravite kakav eliksir i trudili se, kažete, da ga „iščistite“ od poezije. Zašto, kad je moderan roman kao i Vaš, spoj eseja, fragmenata, poezije i, uopšte, svega i svačega?

Trebalo mi je dugo vreme da se saživim sa mojim junacima i da ih razotkrijem, najpre sebi, a potom i mom čitaocu. Ko ne ume da opisuje, taj zasigurno ne ume ni da priča priču. Verujem da likovi u romanu ožive kad nadvladaju pisca i otrgnu se od njega. Poslednje ispravke radio sam u strahu da tekst ne postane preosmišljen i razgonetnut. Roman sam završio u Aleksandriji koju još uvek doživljavam kao grčki grad zaodenut egipatskom mistikom. Htedoh reći, kao grad za samospoznaju.

Da li je „Otac ledenih brda“, dakle, poetski roman?

„Otac ledenih brda“ nije poetski roman kakav bi se možda očekivao od pesnika, mada ne sporim da roman ima poetsku auru. U prozi držim do mentalnog reda i tačnosti. Po mom poimanju, roman mora biti stegnut, arhitektonski jasan, a ne bezobličan, rasplinjujući i raspusno razdešen. Prostor romana je polje koncentracije moći. Kao i svet i roman kao čudovišna forma predstavlja nerazmrsivu složenost. Dopada mi se Kunderino određenje da je romansijer istraživač postojanja. Pisanje romana je prevashodno moćni antropološki čin. A to se danas zaboravlja. Pisac pravi sudbinu čoveka, stvara nešto živo.

-------------------------------------------------------------------------

Vinaver pre Borhesa

U metafizičkom jezgru mog romana nalazi se priča o biblioteci-lavirintu koja krije tajne biografije svih živih i mrtvih. No, „Oca ledenih brda“ nikako ne bih vezivao za Borhesa. Retko ko u našoj sredini zna da Vinaver pre Borhesa u jednoj svojoj priči daje projekciju vavilonske biblioteke. Tek, nema kraja pričama o bibliotekama i lavirintima. Biblioteka je memorija čovečanstva, mesto na kome se čuva sećanje, supstitut Boga.

Svi mi živimo u razvalinama zaborava. Bibliotekari i arhivari iz mog romana su upravo fanatični borci protiv takvog utemeljujućeg zaborava. Velika je tajna ko je i šta je otac ledenih brda. To je daleko izvan sfere mog razabiranja. Neka čitalac prosudi.