Višepartijska nomenklatura

U jednopartijskom sistemu politička klasa bila je jedinstvena i poznata pod nazivom nomenklatura. Da bi se zauzeo bilo koji položaj izvan sveta manuelnog rada i loše plaćenih nemanuelnih poslova bilo je neophodno biti član jedne i jedine partije. U nju se, bar u prvo vreme, ulazilo kroz uska vrata biografskih i ideoloških provera i formalnog ili neformalnog kandidatskog staža. Potom je masovnost članstva postala jednom od osnova legitimacije jednopartijske vladavine pa je broj članova počeo eksponencijalno da raste. Svejedno, ostala je podela na kadrove i obične članove, i samo prvi su mogli da računaju na neku od državnih ili partijskih funkcija dok su se oni drugi (samo) lakše zapošljavali.

Šta se potom desilo? Jednopartijsku nomenklaturu zamenila je ona višepartijska. Ako bismo napravili poređenje sa oružjem – pištolj je zamenjen revolverom. Jedan jedini šaržer pištolja, u kome su se nalazili pripadnici nomenklature koji su dolazili na funkcije, zamenilo je burence višepartijskog revolvera koje se u zavisnosti od izbornih rezultata okreće i ,,ispaljuje” svoje ljude na odgovarajuće državne i javne položaje.

Svaka od partija kod nas koja bila je na vlasti ili je makar na to pretendovala ima svoje ljude, nekadašnje kadrove a sada partijske aktiviste. Računa sa njima u izbornoj borbi i želi da nagradi njihovu lojalnost i još više da osigura svoje interese u državnom i javnom sektoru. Zato je već ionako preglomazna administracija prilikom svake smene vlasti popunjavana novim ljudima. I to ne samo imenovanim funkcionerima već i onima koji bi trebalo da zauzmu obična činovnička mesta. Bila je to svojevrsna socijalna politika – doduše elektivnog tipa jer je bila ograničena na članove i simpatizere (uključujući rođake i zemljake). Da je reč upravo o pervertiranoj socijalnoj politici pokazuje to što ne važi ono vaevictis(teško pobeđenima) – partiju koja je odlazila sa vlasti nisu sledili oni koje je ona zaposlila. Ostajali su, a nova vlast je dovodila svoje ljude.

U „Dnevniku loše godine” nobelovac Dž. M. Kuci piše da smo opredelivši se za višepartijski sistem odabrali da partije vladaju nama. Alternative su bespartijski despotizam ili demokratija saveta. Prvo je košmar iz koga smo ne tako davno izašli, a drugo je, kako bi to E. Bloh rekao „pipedream” ili puka sanjarija.

Ako je izbor već učinjen i odabran višepartijski parlamentarni sistem, onda je bezobzirnost vladavine partija nad građanima samo pitanje mere. A ta mera je civilizacijski baždarena.

Šta znači to „civilizacijski baždarena”? Pre nekoliko nedelja je u Turskoj donet zakon o informisanju čija je osnovna namera da ogromnim novčanim kaznama ućutka jednu medijsku grupaciju koja se isticala u kritici vladajuće partije i njene politike. To se skoro u dan poklopilo sa usvajanjem izmena srpskog zakona o informisanju. Evo i civilizacijske poente tog vremenskog i sadržinskog poklapanja turskog i srpskog zakonodavstva, Kneseta i Narodne skupštine. I Srbija i Turska (njen evropski deo) delovi su Rumelije što je (skoro zaboravljeni )naziv za balkanski deo Otomanske imperije. Uz to, i jedna i druga država nikako da pređu put od anteportas do intra portas evropskih integracija i da se izgledno kvalifikuju za članstvo u Evropskoj uniji. Možda se baš zahvaljujući tom „rumelijskom” partijskom saglasju u promenama medijskog zakonodavstva s još više prava može da podseti na sumornu opasku Aleka Popova koja se izvorno odnosila na Bugarsku i EU: „I da nam u susret ide, nećemo je sustići”.

Sociolog, profesor Beogradskog univerziteta