PAPENOV LONAC

„Ustani stisni pesnicu
Vreme je da kreneš na ulicu
Ništa ne pada samo sa neba
Bori se za ono što ti treba

Pank-rok grupa ,,Direktori”

Da li je u Srbiji moguć socijalni dogovor i socijalni mir ili će se ove godine konačno dogoditi vruća sindikalna jesen koja je, posle silnih najava poslednjih godina, više zvučala kao otrcana fraza radničkih tribuna nego ozbiljna pretnja bahatim socijalnim partnerima?

Ništa nije nemoguće u Srbiji, zemlji svekolikih mogućnosti u kojoj je proizvodnja zamrla, gde svaki deveti koji radi ne prima platu, a svaki četvrti radno sposoban nema posao, gde su otpuštanja masovna, socijalni programi oskudni a sindikati slabašni, rascepkani, često i potkupljeni.

Novi nezaposleni, pad standarda, povećani porezi za održavanje državne potrošnje, korupcija, sve to prosto mami ljude da izađu na ulice.

Razumljivo je da se nezadovoljstvo okreće prema državi i vlasti. Ko je odgovoran što privreda nema viziju, što su preduzeća rasprodavana pod sumnjivim okolnostima pa se sada ispostavlja da je svaka peta privatizacija bila loša, što se umnožila administracija, što država nije obezbedila da se plaćaju porezi i doprinosi, što nema budućnosti?

Ekonomska kriza ogolela je socijalnu dimenziju naše tugaljive stvarnosti, pa će mnogo toga zavisiti od vladinog paketa mera da se zaposlenima omogući da u takvim vremenima ostvaruju svoja prava čime bi se predupredili masovni štrajkovi i radikalizacija protesta.

Izgleda da država tek sada razume ono što desetine hiljada ljudi godinama oseća na svojoj koži: da im je dosta poslodavaca-kleptokrata koji su se nakupovali firmi samo da bi ih preprodali i oprali novac. Da je previše novih kapitalista koji ne poštuju ugovorne obaveze, ne isplaćuju zarade, onih koji su tokom poslednjih nekoliko meseci otpustili najmanje 6.000 radnika.

Dogorelo je do nokata. Prema podacima Saveza samostalnih sindikata, u Srbiji trenutno štrajkuje od 32.000 do 33.000 radnika, većina zbog neisplaćenih zarada, ostali zbog neisplaćenih otpremnina ili zbog neuplaćenih doprinosa za zdravstveno i penziono osiguranje.

Kako nije obavezno da narod plaća sve što bi za njega trebalo da bude spasonosno, jesen bi ovaj serijal mogla da uveća. Ističe rok upotrebe trpeljivosti nezadovoljnika koja se vremenom pretvorila u socijalnu apatiju i uspavanku i preduzetnicima i vlastima.

Shvatajući da je đavo odneo šalu, država je – oličena ministrom za rad i socijalnu politiku Rasimom Ljajićem – odlučila da paketom socijalnih mera uskoči u pomoć ugroženima, ali i sebi, jer se vlast plaši novih izbora.

Ne znači da jesen neće biti vruća. Otkako je kapitalizam zamenio socijalizam a poslodavci socbirokratiju, štrajkovi su stigli umesto ,,obustava rada”, mada je u suštini borba za minimalne dnevnice i veće plate, kraće radno vreme, bolje uslove rada, socijalnu i zdravstvenu zaštitu ostala nepromenjena.

Roza Luksemburg nije mogla da se bavi sindikatima i tranzicijom, ali danas je opšte mesto da efikasne štrajkove u eri divljeg kapitalizma nije lako organizovati. Štrajkova ima, nema rezultata.

Sasvim ovlašna konsultacija dokumentacije pokazuje mi da su ovde od dolaska demokratije štrajkovali rudari, pivari i kožari, demobilisani ratnici, avio-mehaničari i keramičari, taksisti i tekstilci. Štrajkuje se po predškolskim ustanovama, školama i fakultetima, u Narodnoj biblioteci Srbije, po zavodima za urbanizam i po buvljim pijacama.

Slaba je uteha što i ovaj nepotpuni spisak pokazuje da se ne razlikujemo od regiona u kome su želje običnog čoveka iste. ,,Volimo Evropu, ali i evropske plaće”, parola je sa nekog protesta u Zagrebu koja važi i ovde.

Po Bosni štrajkuju mašinovođe, u Mostaru vatrogasci. Po Hrvatskoj prosvetari. U Sloveniji zaposleni u ,,Gorenju”. U Crnoj Gori radnici luke Bar.

Nema profesije i gotovo da nema zemlje gde se neko u nekom trenutku nije odlučio na štrajk. Štrajkuju radnici Centralne evropske banke. Grčka je nedavno bila potpuno paralisana, kao i vazdušni i železnički saobraćaj u Francuskoj.

U Južnoj Africi je štrajkovalo čak 70.000 radnika angažovanih na pripremama objekata za svetsko prvenstvo u fudbalu, dok u Argentini štrajkuju fudbaleri kojima nisu isplaćene zarade. U Južnoj Koreji su radnici dva meseca držali pod okupacijom fabriku automobila. U Indiji štrajkuju producenti Bolivuda, u Americi scenaristi Holivuda.

I ovde i tamo, po svetu, sve češći su i štrajkovi glađu. Ne mislim na one političke, poput predsednika Bolivije Eva Moralesa, glumice Mije Farou koja se na taj korak odlučila u znak solidarnosti sa žrtvama Darfura, ili Sadama Huseina u Iraku, Vojislava Šešelja u Hagu, Branimira Glavaša u Osijeku ili vladike Filareta na crnogorskoj granici.

Ne mislim ovom prilikom na štrajkove glađu zatvorenika koji traže smanjenje kazni ili na izvesnog Jagodinca koji je ovu recepturu iskoristio da bi video mladu koja mu je pobegla sa detetom. Mislim na malinare ili zaposlene ,,Jugoremedije”. Na onog očajnika koji je sebi odsekao prst. Na radnike ,,1. maja” iz Lapova koji su pretili kolektivnim samoubistvom.

Vlast ne sme da zapadne u grešku da politizuje štrajkove i proteste. Ne bih voleo da srpske vlasti uzmu za primer vlast u Hrvatskoj. Tamo je potpredsednik vladajućeg HDZ-a Vladimir Šeks nedavno izjavio da ,,prosvjedi radnika i seljaka imaju za krajnji cilj rušenje HDZ-ove vlade i mi to moramo osujetiti i spriječiti”.

Trebalo bi da je prošlo vreme kada su štrajkovi mogli da budu zabranjivani kao ,,opozicioni” ili ,,predizborni”. Greši, i to katastrofalno, onaj ko ne uviđa da je ključni razlog narodnog bunta nezadovoljstvo upravljanjem zemljom. Nema tu ,,podmuklih zavera” unutrašnjeg i spoljnog neprijatelja. Situacija je takva da građanima često sindikati i nisu potrebni da bi izašli na ulice.

Vlada će morati da se pomuči mnogo više od pisanja programa. Moraće da ponudi plate, izgledna radna mesta i zbrinjavanje onih koje gubitak posla tek očekuje. I sve to u dogovorenim rokovima. Tek posle toga moglo bi da se uđe u fazu krhkog socijalnog mira. U suprotnom, prekipeće.