Bićemo svet „u inat svima i uprkos svemu"

Tijana Milošević (31) jedinstvena je osoba. Ona je pre desetak godina bila najmlađa prva violina, odnosno koncert-majstor, u istoriji Beogradske filharmonije, ali i u svetu.

Šira publika je zna kao lepu devojku koja je pre pet godina bila solista na violini na „Evrosongu” u Istanbulu pri izvođenju kompozicije „Lane moje” Željka Joksimovića.

Njen otac Božidar – Boki Milošević je istaknuti klarinetista, a pokojna majka Biljana dugo je igrala u „Abraševiću”.

Njena sestra Ksenija (27) ide istim putem, sa istim instrumentom, u istoj „firmi”, u Beogradskoj filharmoniji.

A u muzici su i njihov brat i njihova sestra po ocu. Milan (40) klarinetista je u Vankuveru, a Gordana (47) nije muzičar, ali je to njen suprug Radovan, nekad član grupe „Zana”. Oni žive u Njujorku.

Tijana je u braku sa Zoranom – Kikijem Cauševićem (37), muzičarem, koji ima i grčko državljanstvo. Imaju sina Aljošu-Fivosa (dve i po godine), a za tri i po meseca imaće i drugog sina.

Kad ste prvi put videli violinu?

Bilo je to kad sam imala četiri godine. Šetala sam sa mamom i tatom Bulevarom kad sam u izlogu muzičke radnje videla malu violinu. Tražila sam da mi kupe tu malu „igračku”... Tata mi je objasnio da to nije igračka već instrument koji ima dušu i koji mora da se čuva i pazi. Obećala sam da ću sve to činiti. Tako je počela moja muzička ljubav.

I kako se ta ljubav razvijala?

Prvi učitelj, u školi „Stanković”, bio mi je Miki Sretenović. U toj školi završila sam šest razreda niže muzičke škole, a posle toga sam pošla u Srednju muzičku školu „Vojislav Vučković” kod profesora Dušana Kostića koji je, nažalost, nedavno preminuo. A uporedo sam išla i u Osnovnu školu „Drinka Pavlović”.

U kom ritmu ste završili školovanje?

Kad sam, u petnaestoj godini, završila redovnu osnovnu školu, završila sam, istovremeno, i srednju muzičku. I već tada sam pošla na akademiju. Diplomirala sam u dvadesetoj godini. Tada sam primljena u Beogradsku filharmoniju kao koncert-majstor, a posle sam pošla na magistarske studije u klasi profesora Dejana Mihajlovića. Tokom njih bila sam u Njujorku, na skupu svih koncert-majstora sveta. To mi je bilo dragoceno iskustvo koje me je, kasnije, odvelo i do specijalizacije na Akademiji Džulijard, u Njujorku, kod čuvenog profesora Luisa Kaplana...

Koliko ste se predavali sportu?

Nisam neki ljubitelj sporta. Ali, na drugoj strani, imam potrebu da budem u pokretu. Ne volim mnogo da trčim, ali volim da pešačim i šetam. Osećam se lepo kad tako trošim energiju. Veoma volim i vodu. Plivanje mi je uvek bila omiljeno. Sad kondiciju održavam tako što trčim po parkovima za sinom, a u takve šetnje vodimo i psa koji me tera da u svakoj sledećoj šetnji budem sve brža i brža.

Koliko dnevno „trenirate” violinu?

Ranije sam to činila i po osam, pa i deset sati, a sad manje. Pogotovo zbog ovog drugog sina, ovog u stomaku. Postao je malo nemiran, pa ne mogu da sviram duže od tri, četiri sata. A dogodi mi se da ga ponekad, kad sviram u sedećem položaju, udarim donjim delom gudala...

Ko je muzička reprezentacija Srbije?

To je, apsolutno, Beogradska filharmonija. Svi su tu, posebno vođe grupa, lideri u muzici naše zemlje, pa i mnogo šire od toga. Ovaj sastav muzičara je na visokom nivou i svirački i intelektualno.

Sa kim ste od poznatih sarađivali?

Sa više njih. Na primer, to je veliki dirigent Zubin Mehta, koji je našoj filharmoniji poklonio šezdeset hiljada evra, pa violinista Nejdžel Kenedi, pevač Hoze Kareras, naše gore list, pevač Željko Lučić... Svi su oni svetske zvezde.

Ipak, da li pate od forme?

Uglavnom ne. Željko je, na primer, neposredan i duhovit u svakoj situaciji, Kareras ume da bude jako zabavan, a Kenedi ne svira u fraku, već, uglavnom, u majici, košulji, džemperu... Tako je u Beogradu svirao u dresu Aston vile, sa imenom Save Miloševića na leđima. Svi oni su pravi ambasadori kulture. Žele da svi mi, kolektivno i pojedinačno, budemo još bolji... E, sad, da li to razumeju političke vođe naše kulture...

U kojoj vrsti muzike ste riba u vodi?

Moj posao je klasika. Volim Malera, Riharda Štrausa, Debisija, Ravela, Šostakoviča... Ali, poznajem i druge žanrove muzike. Uostalom, u porodici se negovao i etno, i džez... Tako da lako mogu da podesim svoje „frekfencije” na svaku vrstu muzike.

Da li vam je nuđen posao u Americi?

Imala sam mogućnost da na Džulijard akademiji, u Njujorku, budem asistent profesora Kaplana. Ali, brzo sam osetila da meni Njujork ne nudi ono što želim, a želim uvek da budem srećna i da uvek dišem punim plućima. Hoću da kroz život idem nasmejana, a ne samo vedra u poslu, a tmurna van scene. A tada, te 2002. godine, umrla mi je majka... I vratila sam se sestri, ocu, prijateljima, Filharmoniji, Beogradu...

Kolika je razlika u zaradi: tamo i ovde?

Ogromna. To je nemerljivo. Moja plata ovde je, u najboljem slučaju, džeparac njihove dece tamo. Naravno, lep je Njujork. Volim tamo da odem na mesec, dva. Ali, da živim tamo, sama, u toj mašini koja melje ljude i psihički i fizički... To je, stvarno, jako teško...

Ipak, posle Njujorka, stigli ste u Atinu...

Otišla sam u Grčku sa Filharmonijom u vreme Olimpijade, 2004. godine. Imali smo tu nekoliko koncerata, a ostala sam i posle toga zbog ljubavi na prvi pogled. Upoznala sam Zorana – Kikija Cauševića, muzičara, koji je tu živeo petnaest godina. Venčali smo se posle dva meseca, na Mitrovdan, 8. novembra.

Kako se to dogodilo?

Spontano. Baš smo, onako, na božanstven način, oboje shvatili da je to ono pravo. A ljubav se ne sme sputavati ni zbog čega, jer ta vatra tada, zbog niza banalnosti, može da izgubi na snazi. Ja sam povukla odlučujući potez. Rekla sam Zoranu: „Ja se udajem”, a na njegovo pitanje: „Za koga”, kazala sam: „Za tebe”! Uz sve moje poslove u Filharmoniji, živeli smo dve godine u Atini, a sad smo u Beogradu. Zoran je trenutno, zbog turista, u Grčkoj. Ima kuću i jedan bar na grčkom ostrvu Lefkada, u Jonskom moru.

Šta Zoran još ima?

Ima niz muzičkih, a i drugih praktičnih znanja. U toku boravka u Grčkoj živeo je, zbog muzičke nadgradnje, po godinu dana u Brazilu i u jednom mestu pored Kaira. U Atini je bio i studijski muzičar. Svirao je i sa svim zvezdama Grčke. Sad je, u bendu „Miligram”, muzičar i lični tonac Lepoj Breni na svim turnejama. Ima i kapetansku dozvolu za vožnju jahte, pa je nekoliko godina bio kapetan na jahti kojom je oplovio Evropu. A ima i sina Nikolu (13) iz prvog braka sa Grkinjom...

Koju muziku slušate u spavaćoj sobi?

Toliko smo u muzici da nam ona nije potrebna u spavaćoj sobi. Tada oboje volimo da slušamo tišinu i, naravno, jedno drugo. Ali, sa nama je i Aljoša, pa zbog njega slušamo poneku dečiju pesmicu. On baš dobro reaguje na muziku.

Kad kreće nova sezona Filharmonije?

U drugoj polovini oktobra. Baš se radujem. Ali, žao mi je što neću moći da je sviram celu. Posle Nove godine moraću da se pripremim za dolazak na svet drugog sina.

Šta nam poručujete uoči sezone?

Naš slogan, posle svih naših obraćanja Ministarstvu kulture, odnosno državi, jeste poruka da ćemo mi iz Beogradske filharmonije „u inat svima”,koji su odgovorni za ono što nismo dobili za normalan rad „i uprkos svemu”, jer na to ne možemo, kao jedinka, da utičemo, i ovu sezonu, tvrdim, odsvirati na najvišem svetskom nivou.

A da li ste sačuvali onu malu „igračku”?

Moja prva, mala violina, ona koja me je uvela u svet muzike, u životu je, ali nije kod mene. Dala sam je profesorki sa Muzičkog fakulteta Jasni Maksimović za njenu kćerkicu da bi nam se i ona jednog dana pridružila...