Srbi i Kinezi

Od 1977. godine kada je Titovom posetom Pekingu stavljena tačka na kinesko-jugoslovenski spor tokom „kulturne revolucije” Kina će sve do danas ostati nepokolebljivi prijatelj „jugoslovenskog naroda”. Krajem sedamdesetih, Beograd je pomogao Pekingu da obnovi veze sa Istočnom Evropom i nesvrstanima i uspostavi odnose sa tada moćnim „evrokomunistima” i Kinezi to neće zaboraviti. Osamdesetih su pokušali da pomognu Titovim naslednicima, devedesetih su bili jedina velika sila koja nije podlegla iskušenju da glasa za sankcije Saveta bezbednosti UN protiv Beograda, a 1999. godine nije ih pokolebalo čak ni bombardovanje njihove ambasade u Beogradu i smrt kineskih diplomata. Za to vreme ovde su se smenjivale razne vlade i politike, ali je postalo pravilo da svaka, pa i aktuelna vlast u Beogradu počne sa skepsom prema Kini i završi tražeći pomoć strpljivih Kineza. Svako otopljavanje sa Pekingom obično u Beogradu probudi apetite koji, pre ili kasnije, presahnu pred činjenicom da na ovom prostoru, jednostavno, nema partnera za poslove sa najdinamičnijom svetskom privredom. I u tome nema ništa neobično: na kineskom tržištu slično su prošle i mnogo veće privrede od srpske.

Stoga sam oduvek verovao da pravi izazov za brojne političare koji su se s ovih prostora otiskivali put Kine nije bio ni razvoj spektakularnih ekonomskih odnosa, ni stavljanje stvarnih i zamišljenih srpskih interesa pod moćnu kinesku zaštitu nego političko umeće koje je ovu zemlju, tokom samo jedne generacije, izvelo iz haosa „kulturne revolucije” i učinilo najvećim dobitnikom globalizacije. Štaviše, čini mi se da poređenje Kosova sa Tibetom ili Tajvanom nije jedina sličnost između Kine na zalasku Mao Cedungove ere i Srbije danas. I jedna i druga zemlja želele su da izađu iz mučne prošlosti, stave svoju državu i privredu na noge i pronađu mesto u globalizovanom svetu u kome nema ni milosti niti druge šanse za gubitnike. Svako na svoj način, to su znali i tvorci moderne Kine: Mao je Kinezima vratio državu i nacionalni ponos ali su je u 21. vek uveli tek Džou Enlaj, Deng Sjaoping i njihovi naslednici.

Kada je 1978. godine učvrstio svoju vlast u Kini i poveo je putem „četiri modernizacije” nekadašnji radnik „Renoa” i pariski student, Deng Sjaoping, znao je da njegova zemlja može da bira između politike i ekonomije. Opredelio se za ekonomiju i, za razliku od Maoa, nije se brinuo „da li je mačka crna ili bela sve dok lovi miševe”. Kažu da je posle drame na Tjenanmenu 1989. godine sazvao kineske rukovodioce i lakonski im poručio: „Iz ove sobe možete izaći na dvoja vrata. Na prvim piše politika, na drugim ekonomija. Izađete li na prva, naći ćete se ponovo u kulturnoj revoluciji. Izađete li na druga ući ćete u 21. vek”. Iskusni Kinez je znao i da uspeh njegovih reformi zavisi, pre svega, od odnosa sa jednom zemljom koja je bila potencijalno i najveći ekonomski partner i najveći politički protivnik njegove zemlje. I kao što Džou Enlaj i Mao Cedung početkom sedamdesetih nisu oklevali da potpišu „Šangajski kominike” sa Henrijem Kisindžerom i Ričardom Niksonom, ni Deng nije oklevao da se upusti u dijalog sa tvrdoglavim borcem za ljudska prava Džimijem Karterom i stekne njegovu podršku. Slično su se ponašali i njegovi naslednici: nasmejani Đijang Cemin je osvojio i najtvrđe konzervativce na Kapitol hilu, Hu Đintao je ove godine na samitu G-20 u Londonu spasavao američki i svetski kapitalizam od kraha. I dok su američki neokonzervativci priželjkivali da posle nestanka Sovjetskog Saveza NR Kina preuzme ulogu glavnog protivnika i sparing-partnera Amerike i zapadnog sveta, u stvarnosti se dogodilo obrnuto – Kina je postala glavni poverilac SAD, a dolar i juan postali su sijamski blizanci. Strpljenje, šarm i upornost Denga i njegovih naslednika uspeli su tamo gde Maovi borbeni pokliči nisu: Kina je jedna od retkih zemalja koje su uspele da promene američku politiku i njene stereotipe i od glavnog ideološkog protivnika načinila je glavnog privrednog partnera. I upravo u tome se, verovatno, krije tajna „kineskog čuda” koje ovu veliku zemlju, pokorenu i prezrenu na početku 20. veka, pretvara u vodeću silu 21. veka.

Koštunica je s nevericom posmatrao sjaj šangajskog Bunda, Tadić nije mogao da se otme utisku posle vožnje kinesko-nemačkim „maglevom”. Možda bi transfer tog iskustva trebalo da bude glavni cilj srpskih političara koji danas pohode Kinu nadajući se da bi strateško partnerstvo sa njom udahnulo nov život srpskim reformama.

profesor Fakulteta političkih nauka