Kod Obame ipak ima drame

„Govori tiho i nosi štap sa sobom”, rekao je pre više od jednog veka bivši američki predsednik Teodor Ruzvelt, dok savremenici aktuelnog šefa Bele kuće počinju ovu čuvenu rečenicu da koriste za oslikavanje spoljnopolitičkih poteza Baraka Obame. Kritičari ističu da se na primeru Avganistana dokazuje da Obama nije promenio ratobornu politiku Džordža Buša, dok s druge strane nešto njemu naklonjeniji analitičari podsećaju da se ipak evidentno promenila diplomatska retorika Vašingtona.

Odustajanje od protivraketnog štita u Poljskoj i Češkoj, rat trgovinskim barijerama sa Kinom, mlak odgovor na pretnje Severne Koreje navode laike da pomisle da su na delu velike promene, dok eksperti navode da će Obama napraviti promene kod kuće, ali ne i u inostranstvu.

Profesor dr Dragan Simić, iz Centra za američke studije Fakulteta političkih nauka, kaže da je zaista došlo do određenih promena u spoljnoj politici SAD, ali da se ne može očekivati da Obama ispuni sva predizborna obećanja u kratkom roku, a možda čak i uopšte.

„Spoljna politika velikih sila se vodi u kontinuitetu, tako da se značajne promene mogu videti tek za dve, tri godine. Za razliku od naše, spoljna politika SAD je profilisana i izgleda kao veliki prekookeanski brod koji polako menja svoj kurs”, kaže Simić i dodaje da je evidentno da se promenila retorika prema bliskim saveznicima, ali i zemljama takmacima za vodeću ulogu na svetu, kao što su Rusija, Kina, neke arapske zemlje i Brazil.

On dodaje da je ta promena blagotvorna, jer ju je svet priželjkivao posle godina Bušovog jednostranog pristupa u rešavanju problema.

„Odustajanje od protivraketnog štita se desilo ranije nego što je očekivano i to predstavlja konkretan potez ka ideji multipolarnog sveta u kojem neće samo jedna sila odlučivati. Naravno, po nekim parametrima moći, Rusija i Kina i dalje nisu stigle SAD, tako da možemo da kažemo da sada postoji kombinacija između unipolarnog i multipolarnog sveta”, kaže on.

Simić dodaje da postoji spoljnopolitičko angažovanje SAD koje je teško menjati, bez obzira ko je u Beloj kući. Primer za to je angažman u Iraku gde je, uprkos Obaminim obećanjima, veoma teško odmah povući vojne snage a za sobom ostaviti stabilnu zemlju. Tu je i otvoreno pitanje Avganistana, gde je bezbednosna situacija vraćena na početak sukoba, dok je moguća i nestabilnost u Pakistanu.

„Avganistan je dokaz da nekad želje ne mogu da promene tvrd politički teren i realnost. Osim toga, Avganistan dovodi u sumnju i to u kakvoj je obavezi Obama prema vojnom kompleksu, koji ga je podržao na izborima. Tek predstoji da vidimo kakva zaduženja on ima prema njima”, kaže Simić i dodaje da je naš region izgubio na važnosti jer se „sav kiseonik u Stejt departmentu troši na Avganistan i Iran”.

Kritičari nove politike sve su glasniji tako da je svoj pesimizam nedavno izneo i Zbignjev Bžežinski, bivši savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Džimija Kartera, koji je inače podržao Obamin na izborima. On ističe da mu je sporna strategija slanja trupa u Avganistan, pitajući se da li to Obamina administracija predviđa neku vrstu vojne pobede tamo gde je to nemoguće. Bžežinski kaže da uprkos Obaminoj retorici o uspostavljanju boljih veza sa muslimanskim svetom, SAD rizikuju da „skliznu u dublji konflikt sa različitim segmentima sveta islama”.

Dragan Simić smatra da je ova ocena veoma realna, te da u odnosima sa Iranom stvari „prosto klize ka sukobu”.

„Ma ko da je u Beloj kući neki problemi ne mogu da se reše bez spremnosti obe strane. Pregovori uvek imaju svoju granicu i to kad se dođe do nepomirljivih interesa dve strane. Sukob sa muslimanskim svetom nije napravio Džordž Buš, već je to mnogo dublji konflikt jer tu SAD imaju velike interese u saradnji sa Izraelom i eksploataciji nafte”, kaže Simić.

Prema istraživačima londonskog Međunarodnog instituta za strategijske studije, Iran će verovatno biti pravi test za izborni slogan „Kod Obame nema drame”, s kojim je senator iz Ilinoisa osvojio fotelju šefa Bele kuće. Uprkos velikim nadama celog sveta, prema Simićevim rečima, on je veoma rezervisan po pitanju mogućnosti Obame da zaista napravi velike spoljnopolitičke promene. Ovaj zaključak naveo je analitičare da kažu da bi možda trebalo izborni slogan „Da, mi možemo” s kojim je Obama pobedio, po pitanju spoljne politike SAD promeniti u „Ne, mi ne možemo”.