Američki predsednik donosi značajne promene

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 20. septembra – Predsednik Obama je nova pojava na američkoj i globalnoj političkoj sceni i očigledno je da je s njim spoljna politika SAD poprimila nove tonove, kaže u razgovoru za „Politiku” Robert Prenger, član Saveta za spoljnopilitičke odnose, najuticajnijeg foruma koji se u Americi, još od 1921, bavi međunarodnim odnosima.

Prenger je svojevremeno bio i zamenik državnog sekretara za odbranu, kao i funkcioner u Stejt departmentu. Razgovor o američkoj spoljnoj politici započeli smo pitanjem o njenoj najaktuelnijoj promeni.

Da li je prošlonedeljna objava predsednika Obame o tome da Amerika odustaje od raketnog štita u Evropi iznenađenje ili nešto što se moglo očekivati?

Posle Obamine ubedljive izborne pobede, osećao sam da će plan o raketnom štitu u Evropi, koji je još Reganova ideja, biti revidiran i verovatno napušten. Dva područja u kojima dve američke partije imaju sasvim oprečne poglede na nuklearno oružje, upravo je raketna odbrana. To ima veze ne samo sa strateškom stabilnošću, nego i s doktrinom nuklearnog odvraćanja između SAD i Sovjetskog Saveza, danas Rusije, i važnošću mogućnosti takozvanog drugog udara svake strane.

Da li je ova odluka doneta iz političkih ili širih geostrateških razloga, s obzirom na to da se Rusija sve vreme protivila protivraketnoj odbrani u Evropi?

Obamina administracija i sekretar odbrane Gejts, koji je bio na obe strane – s Bušom se zalagao za raketne sisteme u Češkoj i Poljskoj, a sada objašnjava zašto od te ideje treba odustati – tvrde da to nije ustupak Rusima, nego da se samo menja fokus, da se sistem prilagođava za efikasnije suprotstavljanje iranskim raketama kratkog i srednjeg dometa, pogotovo na Bliskom istoku. Oni nastoje da celu oblast izmeste iz ideološkog okvira i tretiraju je kao isključivo vojnu. Ali, nesumnjivo je da je ova odluka dalekosežna i da se ne tiče samo Češke i Poljske, Irana i Rusije, već je reč o značajnoj promeni američke spoljne politike u celini, s mnogo širim dometima od onih koji se vide na prvi pogled.

Po čemu se, generalno, Obamina spoljna politika razlikuje od one koju je vodio njegov prethodnik?

Za mene nema sumnje da se sada više insistira na diplomatiji, čak i sa zemljama koje je Bušova administracija bila otpisala kao „nepoćudne” i „carstva zla” i zaklete neprijatelje SAD, kao što su Iran, Severna Koreja i neke druge... Ono što je najuočljivije jeste da postoji jasna razlika u tonu između Obame i Buša. Promenjen je naglasak i to veoma brzo. Bez obzira na prave motive odustajanja od raketnog štita, za svet je bolje kad su odnosi između Amerike i Rusije dobri, a to važi i za Balkan.

Šta bi to moglo da znači za Balkan?

To u ovom momentu nije sasvim jasno. Ono što se vidi to je kontinuitet: Kongres je čak usvojio jednu rezoluciju u kojoj se kaže da je Srbiji u Dejtonskom sporazumu načinjeno previše ustupaka. A kad je reč o vašoj glavnoj preokupaciji, u šta spada Kosovo, i tu rešenje mora da se pronađe u nekoj vrsti saradnje SAD i Rusije, izvan Saveta bezbednosti, jer u tome telu svako igra neku predstavu za globalni auditorijum.

Kako gledate na novi pristup Bliskom istoku, gde je Amerika još u dva rata, u Iraku i Avganistanu, dok glavni problem, izraelsko-palestinski, još nije rešen, dok su na drugoj narasle regionalne ambicije Irana?

(/slika2)Ne bih rekao da se Obamina administracija kompletno prilagodila promenama na Bliskom istoku koje je donela Bušova politika. Iran je veliki dobitnik iz rata koji je Amerika povela u Iraku: mi smo se oslobodili Sadama Huseina, ali smo dobili ajatolahe. Ne treba zaboraviti da je Iran treća najveća nacija u tom području i da, zbog svog geografskog položaja, ekonomske moći i broja stanovnika, sebe smatra regionalnom silom. Nisam siguran da ga i mi tako doživljavamo. Iran sada kontroliše unutrašnju politiku u Iraku, on je na severnoj granici sa Izraelom preko Hezbolaha, ima rastući uticaj među radikalnim Palestincima u Gazi, a ono što se sada događa jeste eskalacija veoma opasne konfrontacije između njega i Izraela.

Opasna zato što obe strane računaju na nuklearno oružje. Iran ga želi jer mu daje status i moć.

Šta bi se promenilo ako bi Iran zaista postao i nuklearno naoružana sila?

Stvorila bi se situacija slična onoj koja je nastala kada je i Rusija napravila atomsku bombu, kada je predsednik Ajzenhauer dao čuvenu izjavu: „Svet se promenio pred našim očima”.

Slično bi se dogodilo i na Bliskom istoku. Amerika godinama žmuri pred činjenicom da je Izrael nuklearno naoružan, dok je Iran izgleda čvrsto odlučio da razvije svoje nuklearne mogućnosti. Veliko je pitanje da li to možemo da sprečimo. Zbog toga mislim da Bliski istok treba da tretiramo na sasvim drugačiji način – kao region s dve nuklearne sile, slično kao što tretiramo Južnu Aziju, gde su nuklearno naoružani i Indija i Pakistan, dva istorijska neprijatelja koja su vodila tri rata, ali nijedan otkako su stekli nuklearne arsenale.

Na međunarodnoj sceni danas je nova sila, Kina. Koliko je onaj važan faktor za američku spoljnu politiku?

Kao ni Rusija, ni Kina danas nije američki neprijatelj, ali je bez sumnje potencijalni protivnik. Za SAD, rekao bih, postoje dve Kine: jedna sa Šangajem i svim drugim primerima njene ekonomske razvijenosti, a druga s Kineskom komunističkom partijom i njenim aparatom, oružanim snagama i ostalim. Sigurno je da naši ekonomski odnosi postaju sve intenzivniji, Kina je u tome već nadmašila Japan.