Ivković – trener visokoletača

Od našeg specijalnog izveštača
Katovice, 20. septembra – Kad neko stalno gleda u nebo, nebo mu postane i granica. Dušan Ivković (66) je svetski priznati trener visokoletača. On najbolje zna koliko su na ceni, jer su retki, ali i kako da ih prepozna, odabere i nauči da stignu do cilja. Bili oni golubovi ili košarkaši ...

Kada je po treći put preuzeo reprezentaciju, komentara je bilo svakojakih. Pa, nije to za njegove godine, šta mu treba da na kraju karijere dovede u pitanje sve što je prethodno uradio, zar će sa ovom decom na Špance, Francuze, Slovence, Grke, Turke, a gde su Stojaković, Rakočević, Miličić, Vujanić...

Slušao je dobronamerne, ali i zlurade komentare, uglavnom ćutao, radio i projektovao strategiju. Pred polazak za Poljsku ubedljivim tonom umirio je košarkašku javnost neverovatnom samouverenošću, u tom trenutku verovatno samo njemu argumentovanu – „Budite sigurni da je ovo najkvalitetniji tim s kojim raspolažemo u ovom trenutku, u koji imam potpuno poverenje.

Jeste da je mlad, jeste da je perspektivan, ali je spreman i zna kako će da igra i izbori za takmičarske ciljeve”.

Danas se svi se pitaju u čemu je je fenomen uspeha Srbije u Poljskoj. Veliki mentor ovog tima mora da bude neko ko je prepun iskustva, a da li ima prikladnijeg od Ivkovića. Ko bi imao „petlju” da se zahvali igračima sa većim rejtingom i , kako je rekao Tanjević, dovede na evropski šampionat juniorsku reprezentaciju sa Krstićem.

Ali, Ivković je imao viziju igre i isključivo je birao momke koji karakterom i odnosom prema državnom timu mogu da naprave „hemiju” bez koje nema uspeha, bez obzira na individualni kvalitet. Sve ostalo je nadgradnja.

Evropa je zanemela u oduševljenju i strahu istovremeno. Videla je disciplinovanu ekipu koja „pegla” u odbrani bez pardona, a u napadu traži najbolje sistemsko rešenje, ali pobeđuje i snagom talenta. Selektor je svakom ponaosob dodelio ulogu u sistemu rotacije, ali, za razliku od kolega prethodnika, sve su glavne i svi igrači se osećaju važnima.

(/slika2)Za predvodnika je odabrao Krstića, dobroćudnog diva koji je na terenu i van njega ličio na „koku” oko koje pilići veselo pijuču i prate je na mig. A, koliko puta su samo NBA asovi bili destruktivni element ... Ivković se opredelio za „našu” decu, koja verovatno neće ići „preko bare” i koja će u reprezentaciji, kao nekada, postajati igrači i uvek pevajući hitati na novu akciju. E, za to je potrebno biti mnogo više nego trener.

Ako se vratimo dve decenije unazad i podsetimo na dve prethodne Ivkovićeve reprezentativne runde, malo šta se danas promenilo u odnosima i procenama. Sredinom osamdesetih jugoslovenska reprezentacija počela je da se gasi.

Sa scene je sišla zlatna generacija, a Evropa je to jedva dočekala i počela da se „iživljava” zbog svih frustracija od 1973, pa do Igara u Moskvi, kada u sve titule, takoreći bile rezervisane. Tada je došao Dušan Ivković i odmah se etablirao ko trener čvrste ruke, sposoban da umiri dolazeće zvezde, a lice – maska postalo je njegov zaštitni znak.

Do dan danas ostavo je uzdržan, neprobojan i nepokolebljiv. Od prethodnika Ćosića dobio je Divca, Đorđevića, Paspalja, Rađu i Kukoča, ali je odmah ubio ego Dražena Petrovića uvođenjem u tim iskusnijeg Obradovića i Zdovca, pa Danilovića i Savića. Sa njima je igra državnog tima dobila dimenziju snage i spektakularnosti.

U zatvorenom sistemu iz koge je javnost apsolutno isključena, pokazivao je džinovsko strpljenje za sve igračke „dečije bolesti” i ludorije na terenu, znajući da će pripitomiti i najtvrdoglavijeg tigra. Pucao je bičem, ali je ta generacija pokupila dva evropska i svetsko zlato i raspala se sletanjem aviona na splitski aerodrom, kada su svi otišli na svoju stranu.

I drugu rundu koja je bila neuporedivo teža, Ivković je dobio u velikom stilu. Nova reprezentacija je krajem maja 1992, zatečena na pripremama u Francuskoj odlukom Ujedinjenih nacija o sankcijama i nemogućnošču da učestvuje na Igrama u Barseloni. Uz žalosnu konstataciju da reprezentacija više ne postoji, raspustio je vojsku, ali ne zadugo.

Zahvaljujući grčkim prijateljima, Ivković je objavio mobilizaciju i smotru izvršio u Grčkoj. Asovi su krenuli ka Atini sa svih strana sveta, a dva meča sa domaćinom, pod nazivom „Ju ol–star”, jer tada ni ime naše reprezentacije i zemlje nije smelo da se pominje, predstavljalo je povratak u budućnost i još jednu selektorovu pobedu i najavu onog što će se, takođe u Atini, dogoditi dve godine kasnije.

Po skidanju sankcija, Fiba nam je otvorila vrata Evropskog prvenstva na kom se pokazalo koliko je značila Ivkovićeva trogodišnja ilegalna borba za očuvanje kulta reprezentacije. Na najjačem šampionatu u istoriji evropskih takmičenja, osvojena je zlatna medalja u spektakularnom finalu sa Litvancima, kad su Đorđević i drugovi rasplakali Sabonisa i Marčuljonisa. Špalir od Surčina do Beograda bio je prvi i neponovljivi izliv oduševljenja naroda u znak zahvalnosti sportskim herojima koji su zemlji vratili ponos i nadu.

Četrnaest godina kasnije, Evropski šampionat u Poljskoj je šesto takmičenje na koje Ivković doveo reprezentaciju i šesti put do finala ! Seul 1988, Zagreb 1989, Argentina 1990, Rim 1991, Atina 1995 ... Evropi je predstavio Popovića,Teodosića, Tepića,Paunića, Bjelicu, Markovića, Tripkovića, Raduljicu, Krstića, Perovića, Veličkovića i Mačvana. Sve je isto, samo što smo ovde videli i selektora nasmejanog !

Mirko Stojaković