Nektar

Banjalučki ,,Nektar demo fest” pravi je primer kako dobre stvari brzo postaju kultne: ovo mu je tek druga godina, a novinari ga već nazivaju ,,tradicionalnim”. A evo i zbog čega.

,,Demo fest”, čim se izgovori, upućenije asocira na tužne karavane Vlade Džeta. Oni su, uprkos uloženoj dobroj volji, tužni iz prostog razloga što niko ne zna bend kome je akcija te vrste ozbiljno pomogla u karijeri. S tom mišlju (čitaj: ne očekujući ništa), seli smo u kola pre godinu dana. Tom je mišlju, nekoliko dana kasnije, počela i moja kolumna u pokojnom „Huperu”, laki mu arhivski rafovi. Ovog leta su me ponovo zvali, ali sam dobio drugačiju ulogu: nisam nastupao u revijalnom delu kao onda, nego sam bio član žirija, uz careve kakvi su Petar Janjatović, Sale Veruda iz KUD-a ,,Idijoti”, i Đani, Rundekov bubnjar i producent benda ,,Letu štuke”. Dugo nisam video Peru i baš sam se obradovao kad mi je predložio da idemo njegovim kolima: rekao bih da je on moj omiljeni matorac, kad bi reč ,,matorac” uopšte bila primenljiva na njega – kako da vam bolje opišem ovu legendu našeg muzičkog novinarstva nego pitanjem koje je jedna ljupka baba od osamdesetak godina, mama Perine prijateljice, postavila nakon što im je on bio u gostima: ,,Ćerko, a je l’ Pera hipik?” Svako druženje s njim uvek radi ono što i najbolji izdanci umetnosti: zabavlja i uči istovremeno. Putovanje je, baš u duhu tog pravila, započelo tako što mi je otkrio jedini album ,,Lune”, benda u kome su bili legende Tišma i Firči. Diskusiju o tome zašto se Banjaluka tako zove kad nema ni banju ni luku nismo dovršili putem, a posle više nije bilo bitno, jer nam je taj grad četiri dana konstantno dokazivao šta ima i čime se diči. Nabrojaću ukratko: svi demobendovi smešteni su u hotelu, gde im je sve plaćeno za sve dane festivala; nastupaju na istoj velikoj bini i sa istom opremom kao svetske zvezde (Košin, Terapi...) koje sviraju u revijalnom delu; takmiče se da dobiju snimanje albuma u profistudiju, spot u produkciji MTV-a, binsku opremu ili novčanu nagradu u vrednosti od nekoliko hiljada evrića; piju besplatno pivo do mile volje i druže se sa ostalim učesnicima. A publika ovu feštu gleda – besplatno. Sad većina vas čeka da sledeća rečenica započne nekim ,,ali”. Nema ,,ali”. Organizacija pod konac, raspoloženje za prepričavanje (unucima). Imao sam zadatak da održim i jednu radionicu. Odabrao sam da tema bude nešto što bi zanimalo nove izvođače: vredi li njihov trud nečemu ili ne – u prevodu, može li od bilo kog vida bavljenja umetnošću da se preživi na brdovitom Balkanu. Poneki čitalac će mi zameriti: zar se svaka priča završava pretresanjem ima li tu kakvijeh dukata? Takav čitalac nikad nije pokušao da se okvasi ovim vodama, pa drži časove plivanja sedeći na plaži. Stvar je, zapravo, veoma jednostavna: čovek daje celog sebe kada se bave nečim kreativnim, a dan i dalje traje 24 časa. Ako nekome ko čitavo jedno radno vreme posvećuje stvaranju ne obezbedimo obroke, rizikujemo da ga zadesi ona neugoda, biološka nužnost što se zove umiranje od gladi. Stoga problem nije zanemarljiv naročito ako uzmemo u obzir kako naša okolina tretira kreativce. Razgovarali smo o tome šta kreativci mogu da učine ne bi li sebi pomogli na tom planu. Na kraju, najbolji deo: gledati kako se pobednici raduju. Čitav Balkan se tamo okupio i nezaboravno proveo. Na završnoj konferenciji, terao sam šalu oko simbola festivala: ogromna oka, bleskasto nacrtani vampiri, mumije i slična bulumenta, lobanje i nepostojeća bića... ponudio sam objašnjenje zašto su organizatori birali takav dizajn: zato što ,,masa” tako vidi nas, alternativce koji su čudni zato što tvrde da ovo oko nas sve može bolje.

A šta su dobili oni koji nisu pobedili? Dobili su nadu. Sad znaju da je neko ipak zainteresovan za sve te žanrove koji ne kupuju publiku silikonima i besmislicama. Imaju razlog više da nastave borbu. A Balkanu je iz ruku ponovo izbijen argument da se dobre stvari ne dešavaju naprosto zato što su nemoguće: nije, nego se neće. A ko je bio tamo i video, verovatno će od sada, kad se vrati iz dobrog provoda, da usklikne: ,,Au, čoveče, baš sam se proveo, onako, banjalučki!”