Francuski dvoboj na vrhu

Od našeg dopisnika
Pariz, 22. septembra – Na optuženičkoj klupi – bivši premijer Dominik de Vilpen.

Ova nesvakidašnja scena dogodila se u ponedeljak u sali sudnice velelepnog zdanja krivičnog suda u Parizu, koja je bila premala da primi gomilu novinara i predstavnika francuske političke, društvene i advokatske elite. Pravi mali dvor se okupio na suđenju povodom jedne od najvećih političkih i špijunskih afera u Francuskoj poslednjih godina. Nedostajao je samo podnosilac tužbe protiv bivšeg premijera – francuski predsednik Nikola Sarkozi – koji tereti svog najvećeg političkog rivala da je svojevremeno spremao zaveru sa ciljem da spreči njegov uspon ka Jelisejskoj palati, predsedničkoj rezidenciji.

Lesli Varen, francuska novinarka koja prati suđenje, kaže za „Politiku” da je prizor bivšeg premijera na optuženičkoj klupi bio „šokantan”.

„Imala sam utisak da je proces groteskan, kao kada je reč o suđenju ratnim zločincima protiv civila, iako je u suštini reč o kleveti. Sarkozi je dobio prvu bitku samo zbog toga što se Vilpen našao na optuženičkoj klupi pored falsifikatora, novinara i pripravnika”, kaže novinarka, insistirajući na „iracionalnoj” dimenziji procesa.

Vilpen se, međutim, pojavio poput viteza spremnog da odbrani čast – medijskim sredstvima.

Pred šumom mikrofona i kamera ispred sudnice, pojavio se odlučnog izraza lica i čvrstim glasom nazvao proces političkim.

„Ovde sam zbog volje jednog čoveka, zbog ostrvljenosti jednog čoveka, koji je, takođe, predsednik francuske republike. Izaći ću slobodan i čistog obraza, u ime francuskog naroda”, poručio je teatralno.

Zakleti neprijatelj Sarkozija, kojeg je prozvao „patuljak”, Vilpen je sanjao da mu stane na put ka Jelisejskoj palati, videći potajno sebe na čelu države, iako to nikada nije javno priznao.

Prilika mu se ukazala 2004. godine, kada mu je blizak prijatelj Žan-Luj Žergoren, bivši predsednik grupe za aeronautiku i odbranu, EADS, ispričao da je tokom istrage o svom preduzeću otkrio spektakularnu mrežu korupcije u koju je umešano više od sto osoba. Pored ruskih mafijaša tu su i ličnosti sa francuske javne i političke scene. Dokaz je lista sa njihovim tajnim bankarskim računima u evropskom organu za finansijske transakcije iz Luksemburga, „Klirstrim”, koju je dobio od francusko-libanskog informatičara Imada Lahuda.

Nekoliko dana kasnije Vilpen je organizovao sastanak sa jednim od najvećih francuskih špijuna, generalom Filipom Rondoom, u to vreme savetnikom ministra odbrane Mišel Alio-Mari, od koga je tražio da diskretno pokrene istragu o ovim računima.

Prema Vilpenu, ovaj sastanak je bio jedini njegov udeo u aferi. Tokom sudske istrage pronađeni su, međutim, tragovi šest ili sedam tajnih sastanaka između bivšeg premijera i Žergorena.

Tri meseca po pojavljivanju prvih lista na tajnim računima iz „Klirstrima” pojavilo se novo ime – Nikole Sarkozija. Ubrzo se, međutim, pokazalo da su liste lažne. Pitanje nejasne uloge Vilpena se postavilo na samom početku afere i Sarkozi podnosi tužbu.

Tužilac veruje da Vilpen nije pokretač zavere, ali da je učestvovao u njoj tako što je, navodno, tražio od svog prijatelja Žergorena da liste sa tajnim računima anonimno pošalje sudiji sa ciljem da se otvori istraga i izazove politički skandal u koji bi bio umešan Sarkozi.

Ova optužba se, međutim, zasniva isključivo na izjavama svedoka i Vilpen bi mogao da se izvuče. „Vilpenova taktika je da dobije medijski proces, da pridobije javno mnjenje na svoju stranu, a Sarkozi žali da Vilpen bude kažnjen za ovu aferu sudskim putem”, kaže Varenova.

Iako su afere sastavni deo predsedničkih kampanja, ova je izuzetna i po tome što su u nju umešane tri vodeće ličnosti iz iste vlade – broj jedan Vilpen, broj dva Sarkozi i broj tri ministar odbrane Alio-Mari.

Neuobičajene su i okolnosti pod kojima se vodi proces, s obzirom na to da je podnosilac tužbe predsednik republike. Sarkozi je prvi francuski predsednik koji je za vreme mandata podneo sudsku tužbu, što su Vilpenovi advokati u ovom slučaju nazvali pritiskom na nezavisnost sudstva, pošto je šef države prema Ustavu „garant nezavisnosti sudstva”.

Odgovor Sarkozijevih advokata u sudnici bio je: „Zar je (predsednik republike) jedini Francuz koji nema pravo da bude žrtva?”