Velikani u šetnji između depoa

Ogromno interesovanje publike, ali i burno negodovanje i obilje oštrih komentara izazvala je ovih dana izložba remek-dela iz zbirki Narodnog muzeja u Beogradu, pod nazivom „Sto godina srpske umetnosti – Slikarstvo u Srbiji 1850–1950”, koja je otvorena 7. septembra a traje do 18. oktobra u Galeriji SANU. Radost svih onih koji su očekivali da, posle šest godina otkada je zatvoren Narodni muzej, konačno uživaju u remek-delima srpskog slikarstva zamenilo je razočaranje izazvano koncepcijom postavke.

Naime, sve je zamišljeno tako da se 130 remek-dela pedesetak autora izloži u tri celine, i to tako što bi prva, od 7. do 21. septembra, u prednjem i zadnjem velikom delu Galerije SANU predstavila dela umetnika s kraja 19. veka. Druga celina, koju čine dela prve tri decenije 20. veka, gusto je do tada zbijena u uzanom pravougaonom prostoru koji, poput velikog hodnika, treba da simulira muzejski depo; 22. septembra ona je smenila prvu celinu, i tu će se nalaziti do 4. oktobra.

U simulirani „depo”, pak, prešli su radovi iz prve celine, sada oni gusto zbijeni.

U trećem delu postavke koje sada nema, a koja će ugledati svetlost dana od 4. do 18. oktobra, naći će se slike četvrte i pete decenije 20. veka, lepo raspoređene u velikim salama Galerije SANU. Tada će u „depo” biti ponovo vraćene, i gusto izložene slike iz druge celine dok slike iz prve, s kraja 19. veka, odlaze u pravi depo.

Šta je publiku najviše iritiralo, a o čemu je juče i „Politika” pisala? Pre svega to što svih 130 dela ne mogu da se vide odjednom, a naročito provokativna zamisao o simulaciji muzejskog „depoa” na središnjem delu Galerije SANU. To gusto zbijanje slika naših velikana, pored kojih su stajali brojevi a ne imena (koja mogu da se pročitaju na posebnom spisku, nedaleko od radova) izazvalo je poseban revolt. Knjiga utisaka vrvi od komentara, neki izražavaju svoje divljenje, a drugi ogromni bes. Navešćemo samo neke opaske: „Ideja izvrsna, realizacija loša.... Sramota za srpsku kulturu... Sramotno je da ste slike iz depoa tako zgurali bez potpisa i poštovanja... Ko je bio lenj i nemaran?... Haotična postavka u svakom smislu... Za koga je pravljena izložba ako nema teksta pored slike?... Lepa izložba ali nemoguće je pratiti ko je autor... Šteta što je tako lep izbor sabijen na neodgovarajući prostor… Učinili ste nepravdu Lubardi, Bjeliću time što ste zbudžili njihove radove… Izložba je izvanredna ali ne i tehnička oprema... Nema niti koja bi uputila posetioca u ovo slikarstvo… Ako ste pokušali da devalvirate slikarstvo 20. veka uspeli ste... Nabacano bez smisla, sramota...”

Autori ove velelepne izložbe (i kataloga) koji su načinili reprezentativan izbor remek-dela našeg slikarstva su kustosi Petar Petrović, Ljubica Miljković i Gordana Stanišić, a dizajner koncepta postavke koji je izazvao ovako burne reakcije je arhitekta Ivan Kucina, profesor na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, koji iza sebe ima iskustvo rada na velikim izložbama. Između ostalih, na Oktobarskom salonu 2004, a više puta je do sada radio izložbe za Narodni muzej.

O tome zašto je baš ovako zamislio ovu reprezentativnu izložbu, arhitekta Kucina za „Politiku” kaže:

– Reakcija je očekivana jer ovo je drugačija izložba od onih na koje su ljudi navikli. To „drugačije” je, opet, posledica nekih nužnosti koje su se dogodile u postavci izložbe. Bilo je previše slika, ukupno 130, i rešenje je bilo da se taj broj prepolovi zbog ograničenog prostora Galerije SANU. Međutim, baš to smo želeli da izbegnemo i zato smo, kao resurs, iskoristili vreme a ne prostor. Ideja je bila da se svaka slika prikaže sa što većim poštovanjem, onako kako zaslužuje, ali po periodima od dve nedelje (izložba traje šest sedmica). Zato smo izabrali da jedan broj slika stoji tako kao da čeka da bude izložen, baš onako kako se one čuvaju u muzejskim depoima, koje ljudi nisu u stanju da vide, i da se onda svake dve nedelje iz „depoa” slike vade i postavljaju u Galeriju. I obrnuto. Ljudi sada mogu da vide kako muzeji funkcionišu. To zahteva od publike da bar tri puta dođe u Galeriju SANU za ovih šest nedelja, na ovu izložbu što, mislim, nikom neće škoditi.

Kucina još naglašava da je budžet za izložbu bio mali: „Čak nije bilo para za zavese koje bi trebalo da stoje ispred ovih slika u depou pa da ih ljudi samo naziru, a da se koncentrišu na dva velika galerijska prostora.”

– Ovako se ljudi više skupljaju u depou, što je apsurdno, a tamo gde treba da se koncentrišu na značajne slike, okačene na zelenim zidovima, samo protrčavaju. Poenta je da dožive svaku sliku, ali ne sve u isto vreme. Probao sam nekoliko rešenja, ali ovo je najbolje.

Troje kustosa, autora izložbe, izgleda da se nije mnogo pitalo o tome kako dela predstaviti.

– Ova izložba je u Bukureštanskom muzeju brojala čak 150 dela i postigla je veliki uspeh. Kod nas je svedena na 130 dela, ali u našim uslovima i to je bio problem – kaže kustos Petar Petrović, i dodaje da bi se prikazivanjem samo 75 dela narušio koncept. – S druge strane, Galerija SANU ne može da primi mnogo slika. Nismo hteli da ispustimo tu priliku, da ne iskoristimo termin i ne pružimo publici priliku da vidi vredna dela. Arhitekta je hteo da imamo improvizovani depo u okviru izložbe, što je kod nas kustosa izazvalo sumnjičavost. Depo je bio rešenje mimo nas kustosa, iznuđeno rešenje, a ni mi nismo imali drugu ponudu.

Direktorka Narodnog muzeja Tatjana Cvjetićanin nam je o buri koja i dalje traje oko izložbe „Sto godina srpske umetnosti” rekla:

– Ljudi nisu navikli da komuniciraju na određeni način i da, bez svojih očekivanja, uđu „otvoreni” u galeriju. Jedan deo posetilaca je konzervativan i očekuje najklasičniju izložbu, a mi smo hteli da simuliramo depo, riznicu iz koje dela izlaze u izložbeni prostor. Želeli smo da izazovemo određenu emociju; e, da li je svima dato da osete tu emociju koju smo mi želeli da izazovemo to je, sad, drugo pitanje. Komentar da se ne poštuje nasleđe je preoštar. Da je tako, izložbe ne bi ni bilo. Ali, dobili smo i mnoštvo komplimenata. Posećenost postavke je velika, morali smo da doštampamo i tiraž kataloga. Niko nije ostao ravnodušan.

Na naše pitanje da li je bilo moguće naći veći prostor, na primer u „Cvijeti Zuzorić”, Cvjetićanin je odgovorila:

– Nisam sigurna da li bi bilo dovoljno prostora i u „Cvijeti Zuzorić”, a Galerija SANU je, opet, jedan od bezbednijih prostora. Beograd ima problem u smislu da nema dovoljno velikih izložbenih sala. Volela bih da smo mogli sve to da organizujemo kod nas, u Narodnom muzeju, i ova izložba nas ponovo vraća na to da naša ustanova ne radi.