Osiguranje – od zaborava

Gotovo čitav radni vek dr Zdravko Petrović proveo je kao sudija Vojnog suda – najpre u Sarajevu, zatim u Podgorici pa u Beogradu. Ovog Sarajliju ratni vihor je, kao i mnoge, doneo 1992. u Beograd. A kada je posle osam godina penzionisan, počeo je da razmišlja o sakupljanju interesantnih polisa. Nikakvo čudo, jer je potom, kao advokat, bio i savetnik SIM i „Milenijum“ osiguranja u Beogradu. Takav posao je u njemu probudio i interesovanje za istoriju osiguranja u Srbiji i Jugoslaviji, pa je objavio više od 30 knjiga iz oblasti osiguranja i naknade štete. Od interesovanja do kolekcionarstva korak je bio lak i neprimetan.

Da se zaintrigira za priču iza dokumenata presudna je bila jedna izuzetno lepa polisa osiguravajućeg društva „Rusija“ iz 1910, pisana ručno mastilom i perom, koju mu je poklonio prijatelj Slobodan Nenić. Ispričao mu je i priču o izgradnji i projektovanju hotela „Moskva“, koji je bio sedište pomenutog osiguravajućeg društva. To ga je podstaklo da potraži knjige o istoriji Beograda, pa je, zahvaljujući monografiji Ljubice Ćorović, prokrstario svakim kutkom ovog grada. Zaključio je i da je najveći broj najlepših građevina vezan za neke osiguravajuće kuće. Tako su polise „oživele“ i prestale da budu mrtvo slovo na papiru.

Kada se pročulo čime se bavi, mnogi prijatelji, kolege i antikvari su mu donosili i polise i priče o njima.

Putovanje jedne ikone

Zahvaljujući Narodnoj banci Srbije, koja se založila i za očuvanje narodnog blaga i tradicije, 2. oktobra će biti otvorena velika izložba u Ulici kralja Petra o istoriji osiguranja, gde će se naći polise koje imaju i istorijsku i umetničku vrednost, jer su prava mala umetnička dela. Naročito se ističe ona rađena na ručno valjanoj hartiji, pisana guščijim perom, prema kojoj je pomorac Đorđo Tripović iz Boke Kotorske 1826. osigurao svoj život kod Osiguravajućeg društva „Sosijete Bokese“.

(/slika2)Preko Slobodana Nenića Zdravković je nabavio i ikonu Svetog Nikole, koju prati i neobična priča kakve samo život može da režira. A ide ovako: 1839. kuća vlasnika Zubana, koju je baš mesec dana ranije osigurao, izgorela je do temelja, samo je u jednom uglu, sasvim neoštećena, ostala lepa ruska ikona Svetog Nikole. Po predanju, Lazar je imao kćer jedinicu, Milicu, koja se udala u Odesu, u oficirsku porodicu Kuznjecov. Sa sobom je ponela i ovu ikonu.

Miličin potomak, slikar Nikolaj Kuznjecov, bežeći od Oktobarske revolucije 1919. došao je najpre u Belu Crkvu, samo sa imetkom koji je mogao poneti, a potom je do smrti 1929. živeo u Sarajevu. Njegovi potomci su, sklanjajući se iz ratnog Sarajeva 1992, ikonu ostavili u Beogradu i tako se ona posle 160 godina vratila kući. Put je dalje vodio do dr Zdravka Petrovića koji je, tražeći ikonu za kućnu slavu, među mnogima nabasao na nju. Stari sjaj vratila joj je Ružica Vasić, restaurator, dok je srebrni okov, po uzoru na stari, napravio zlatar Mirko Sekulić.

Tragajući za istorijskom potkom ove priče, dr Petrović i njegov prijatelj Rade Blagojević, kolekcionar i istoričar osiguranja, ustanovili su da se zaista u „Novinama srbskim“ 1938. pominje slučaj požara posle kojeg je izvesni Zuban naplatio osiguranu sumu za kuću. Ovaj podatak se pominje i u knjizi „Ekonomska istorija Beograda“ Vladislava Milenkovića, novinara „Politike“, gde se kaže da je prva poznata polisa osiguranja u Srbiji upravo ta iz 1839.

„Baksuzna“ registracija

Zanimljiva je i polisa osiguravajućeg društva „Rusija“ iz 1926. kojom jedan advokat iz Vršca osigurava svoj automobil marke „ford“ registarskog broja 13. Auto je u to vreme bio prava retkost, a njegovo osiguranje (čak i ne uzimajući u obzir „baksuzni“ broj) još veća.

Naš sagovornik je sakupljao i polise Srba koji su živeli i osiguravali život i imovinu širom sveta, a u kolekciji su i kurioziteti – kompletna prepiska izvesnog Vasa Ćelovića iz Risna sa osiguravajućim društvom, kao i jedna polisa koju je lično potpisao Vajfert. Đorđe Vajfert je svojim kapitalom pomogao formiranje prvog srpskog Novčarskog zavoda, odnosno banke, osnovanog 1882, koji je 1897. počeo da se bavi i osiguranjem. Vajfert je bio guverner i doživotni počasni predsednik Narodne banke.

Dr Petrović nam pokazuje izuzetno lepu srebrnu tabakeru, rađenu u Rusiji, koju je 1907. Vajfertu poklonio Luka Ćalović, saosnivač Novčarskog zavoda i dobrotvor, povodom 25-godišnjice osnivanja Beogradske zadruge. Na njoj su u zlatu izliveni portreti oca i sina Vajferta, zaštitnik porodice Sveti Đorđe i monogram Đ. V.

U ratu osiguranja nema, ali iz polisa iz 1941. se vidi kako je kradena jevrejska imovina. Po jednoj, prema Nedićevom zakonu o pripajanju jevrejske imovine državi, ona postaje vlasnik imovine izvesnog Ise! Vidi se i koja su osiguravajuća društva za vreme rata sarađivala sa okupatorom.

Osiguranje obezbeđuje sigurnost, a podrazumeva sređenu državu u kojoj nema inflacije i rata. Da li idemo put takvog društva? Zahvaljujući Narodnoj banci, od 2004. je stvorena atmosfera sigurnosti u kojoj se više ne može ponoviti slučaj osiguravajućeg društva „Viner broker“, kada je ojađeno više desetina hiljada osiguranika. A da su se takve stvari, nažalost, događale i u uređenim državama, svedoči slučaj osiguravajućeg društva „Feniks“ iz Beča, koje je 1936. bankrotiralo, pa su posledice osetili gotovo svi stanovnici Evrope. Njihove polise su ipak ostale vredne – kolekcionarima – pa su se neke od njih udomile i kod dr Zdravka Petrovića.