Vidljiva ruka države

Na nedavno održanom menadžment forumu jugoistočne Evrope „Bled–Kopaonik”, u beogradskom hotelu „Hajat”, menadžeri i ekonomski stručnjaci iz Slovenije i Srbije podelili su zabrinutost za stanje u privredi. Zgodnu priliku da se obrate javnosti iskoristili su i političari (neki ministri, pa i predsednik vlade), mada, kao što je to u Srbiji uobičajeno, nisu imali ni vremena ni strpljenja da saslušaju izlaganja privrednika i analitičara.

Učesnici u raspravi bili su nepodeljeni u oceni da je svetska kriza nastala kao posledica deregulacije finansijskih tržišta, pre svega u SAD. Mnogi su (ali ne svi) isticali zahtev da „nevidljivu ruku” tržišta zameni „vidljiva ruka” države, kao da od te iste ruke nije, u prošlosti, privreda dobila onolike šamare. Naročito je Srbija, u svojoj istoriji, pretrpela mnogo veće štete od prekomerne i neodgovarajuće državne intervencije nego od delovanja „divljih zakona” slobodnog tržišta. Ovo važi i za period tranzicije, kada je maštovitost samozvanih narodnih usrećitelja uzela maha do te mere da je industrijska aktivnost, zaposlenost i konkurentnost dovedena na veoma niske grane – sa tendencijom pada. Subvencionisanje kamata (radi pomoći bankama), podsticaji ulaganjima stranih investitora, nadoknada pripravničkih plata poslodavcima, „povezivanje” staža za radnike kojima poslodavci ne plaćaju doprinose, subvencionisanje penzija, finansiranje mnogih NVO-a, agencija, komisija, nacionalnih saveta i internacionalnih projekata (sve u cilju približavanja EU), samo su neki od troškova koje moraju da pokriju osiroteli poreski obveznici u Srbiji. Dodajte ovome ulaganja u NIP, kao i troškove monetarne stabilnosti NBS (koji se retko pominju, a iznose nekoliko stotina miliona evra godišnje), pa će vam biti jasno da obveznici javne potrošnje ne mogu da podnesu nametnute terete. A gde su još sredstva za neophodna ulaganja u infrastrukturu, za koju nije preostalo novca, i pored nekoliko desetina milijardi evra koje su se iz inostranstva proteklih godina slile u Srbiju?

Nije daleko dan kada država neće više imati kome da uzme da bi pomogla onima kojima su stranke davale nesuvisla predizborna obećanja. A na horizontu su već novi izbori, pa vlast procenjuje da bez takvih obećanja ne može ostati u sedlu. Krediti iz inostranstva, koji služe istoj svrsi, ne mogu se dobijati unedogled nego samo do završetka burazerske podele tranzicionog plena.

Zbog toga je, u svom izlaganju na forumu, Dragoljub Vukadinović, predsednik gornjomilanovačkog „Metalca”, mere vlade za ublažavanje efekata krize podelio na dobre, loše, kontraproduktivne, utopističke i drske. Bio sam ohrabren kada sam čuo da neko od privrednika diže glas u prilog ekonomskoj slobodi i jačanju pravnog poretka, a ne traži od države ni novac ni poreske olakšice. I šalje jasnu poruku vlastima: Pustite nas da radimo! Nemojte da donosite privredne odluke u svoje ime, a na naš račun! Neka država obavlja, pre svega, svoje osnovne funkcije – da obezbedi sigurnost ugovora i svojine, u čemu se do sada pokazala potpuno nemoćna. I neka se ne dokazuje kao menadžer, u čemu, po pravilu, nijedna država ne može biti uspešna.

Sa svoje strane, ministarka finansija Diana Dragutinović izjavila je, na forumu, da će se ponašati kao Odisej na plovidbi pored ostrva sirena (Homer, „Odiseja”, 12. pevanje). To znači da će posadi, tj. službenicima ministarstva, biti voskom zapušene uši, da mogu da veslaju ne slušajući nikoga, a ministarki će biti (slično Odiseju) vezane ruke, ali će moći da čuje glasove sirena, koje očaravajućim pesmama pozivaju u ponor propasti. Učesnicima foruma ostalo je nejasno kakve to umilne pesme poreskih korisnika ministarka očekuje? I zašto im, slobodnih ruku, ne bi mogla odoleti?

A meni se čini da bi za svaku vlast moglo biti još poučnije 22. pevanje, u kojem se Odisej, po povratku u otadžbinu, surovo obračunava sa samozvanim gostima, koji mu beščaste dom i bahato razvlače imovinu...

profesor univerziteta