Nemoć nemačke levice

„U politici, baš kao i u fudbalu, danas je sve moguće“, lakonski je zaključio Oskar Lafonten, odgovarajući na pitanje ko bi, stranka ili stranački blok, mogao da odnese pobedu na nedeljnim parlamentarnim izborima u Nemačkoj.

Analize empiričara potvrđuju ispravnost razmišljanja Lafontena, dualističkog šefa nemačke Levice (uz Lotara Biskog). Uvažavajući aktuelne prognoze, izborna aritmetika omogućila bi formiranje desno-liberalne vlade, ali i koncentrisane građanske levice (socijaldemokrati plus Lafontenova Levica), uz podršku Zelenih... Ipak, malo je verovatno da će sadašnji kancelar Angela Merkel posle izbora napustiti mesto šefa vlade. Stručnjaci ističu da postoje samo dve realne opcije formiranja postizbornih saveza. Očekuje se, kao što je uoči izbora najavljeno, da će ponovo vladati Demohrišćansko-socijalna unija Merkelove. Ovog puta uz pomoć liberala Gvida Vestervelea. Kao „rezervna“ opcija ostaje otvorena mogućnost obnavljanja „velike“ koalicije sa socijaldemokratama. U toj drugoj varijanti predstavnici građanske levice bi, kao i do sada, imali ulogu mlađeg partnera.

U senci Merkelove

Demohrišćansko-socijalna unija Angele Merkel, dakle, izlazi na nedeljne izbore kao izraziti favorit.

Uz 34 do 36 odsto prognoziranih glasova, potreban joj je koalicioni partner sa dvanaestak odsto biračke naklonosti. (Mandatsku većinu u Bundestagu obezbeđuje 47 odsto osvojenih glasova plus šačica takozvanih „drugih“, dodatnih glasova – ličnih preferencija za određene političare.) To bi, kako se u ovom trenutku predviđa, mogli da budu liberali. Ili Zeleni. Pod uslovom da pređu granicu od dosadašnjih jedanaest odsto osvojenih glasova. Mogli bi to da budu, ponovo, socijaldemokrate kojima se predskazuje da će osvojiti 23 do 24 odsto glasova.

U redovima Socijaldemokratske partije (SPD), međutim, lome se koplja oko (ne)prihvatljivosti obnavljanja koalicije sa desnim centrom. Partijski stratezi ističu da bi ulazak u novu vladu pod vođstvom Angele Merkel podstakao dalji pad popularnosti ove nekada najmoćnije političke stranke u zemlji.

U kakvoj se situaciji obreo SPD najbolje svedoči činjenica da stranka beleži najniži nivo popularnosti u posleratnom periodu – uprkos opštem biračkom mišljenju u Nemačkoj, ubeđenju da bi samo jaka (građanska) levica bila kadra da okonča postojeću krizu. „Birači maštaju o levici sličnoj onoj u epohi Vilija Branta – krilaticama Franka Valtera Štajnmajera („ovoj zemlji je potrebna moćna socijaldemokratija“) veruju samo u principu... Ne poistovećuju ih sa realnom snagom njegove stranke”, tvrdi politikolog Karl Rudolf Korte, profesor Univerziteta Duizburg-Esen, jedan od najpoznatijih političkih analitičara Nemačke.

Puč kao rešenje

Građanska levica u Nemačkoj, istini za volju, ne bi bila u senci demohrišćana – da nije podeljena na stranke i frakcije. Aktuelne analize biračkog raspoloženja dokazuju rečeno. Socijaldemokrati sa 24 odsto naklonosti, plus Levica Oskara Lafontena sa trinaestak odsto birača, raspolagali bi, zajedno, sa najmanje 37 odsto glasova – više od stranačke unije Merkelove.

Po mišljenju stručnjaka, faktor zajedničkog nastupa dve ideološki i pragmatskopolitički srodne stranke obezbedio bi dodatna dva do tri odsto naklonosti, ukupno – bezmalo četrdeset odsto...

Ubedljivi argumenti stručnjaka, međutim, ostali su neuvaženi od strane autokratskih lidera – Oskara Lafontena kao šefa Levice i Franka Valtera Štajnmajera kao kancelarskog kandidata SPD-a, naslednika najljućeg Lafontenovog ideološkog rivala Gerharda Šredera.

Kada se povede reč o nekom budućem, zajedničkom nastupu dve stranke levice, u okruženju centrale nemačke socijaldemokratije sve učestalija tema je – neophodnost stranačkog puča u obe stranke. „Odlaskom starih, međusobnim svađama, intrigama i podelama posvećenih generacija, stvorila bi se baza za buduću saradnju“, predočio je autoru ovih redova izvor u SPD-u. Taj trenutak mogao bi da usledi u dogledno vreme – kao trenutak odluke (i ozdravljenja) navodi se jesen 2010. godine.