Luka na Tari

U kanjon Pive se iz Risna doselio jedan ogranak moje praporodice. Oni su tamo kosili, ribarili i pričali legende o personifikovanim prirodnim silama. Neke od njih je sabrao je moj daleki rođak Novica Ognjenović.

– Jesu li sve tvoje priče, što bi Hrvati rekli, nadnaravne? – pitao sam ga..

– Jesu – odgovorio je. – Zato što one naravne – naravno – znamo. U priči Đavolov kum, čoveka koji je ceo dan kosio na crkveni praznik usred noći je probudio gost. Mesec je sijao jasno. Bunovni domaćin je, sa oklevanjem, prepoznao kuma. Oni su se davno zavetovali da će jedan drugom krstiti dete. Užurbani kum je doveo dva konja. Ogrejani mesecom odjahali su ćutke do udaljene kuće. Iz kuće se čula graja. Pre nego što će ući da krsti dete, čovek se na konju tri puta prekrstio. I umesto na sedlu obreo se na krivom boru, visoko iznad kanjona Pive.

Nije prijatno misliti na tu priču dok te autobus vozi belim serpentinama iznad Pive. Kad bi točak otišao samo malo ulevo, to bi značilo sigurnu smrt.Među plavičastim liticama nad zelenom vodom, osetio sam opasnost i ushićenje.

– Ne valja ni ovoliko lepote odjednom – požalio se Milan. – Pa prosto nemaš gde da staviš.

Priroda je zračila. Pogledi su zujali. Žao mi je bilo oči da odvojim od zelenila vode kad smo skrenuli u kameni tunel ka Durmitoru.

– Ali ovo je fantastično. Ti posle svakog prevoja imaš potpuno nov pejzaž.

– Je li ovako na Andima? – pitala je Marina.

– Znaš da ima dosta sličnosti.

Durmitor je bio zeleni i krečnjački nedogled.

Na jednom uzvišenju je vijorila zastava sa zvezdom, zastava nepostojeće države.

– Od ove vode zubi trnu – pokazao je vodič kraj puta.

Stali smo da probamo vodu. Preko neba se vozilo leto na točkovima od oblaka. Seljaci su kosili. Na zaravni se sušila vuna. Izdržljivi mercedes kombi je ostavio iza sebe drvene katune. Ostavio je iza sebe šarplanince koji kolju vukove. Oštar miris trava dopirao je kroz prozor. Vodiči su nam rekli da je Sedlo bio najviši planinski prevoj u bivšoj Jugoslaviji. Pokazali su nam slike smetova na tom mestu u junu. Nekih godina sneg se nikad ne otopi. I taj sneg se ucrvlja:

Ovoliki crvi u njemu budu.

Nedaleko od mosta na Đurđevića Tari skinuli smo se u kostime. Komentarisali smo Biljaninu anatomiju i zaključili da joj je meko gde god da sedne. Iman i Marina su stavile fotoaparate među grudi i mi smo diskutovali relativnu sigurnost ili prometnost tog skrovišta. Bledozelena prozirna materija žurila je i nabirala se. Obukli smo se u crna odela, stavili čamce na vodu i – bam! – počelo je!

Tara nas ponese čas osunčanom maticom, čas ispod senki drveća. A njene pritoke, što bi rekao pesnik Slobodan Marić iz sela Tepaca

       Zapjevaše pjesmu istu

       Pronoseći vodu bistru

 – Ovo je Ljutica. Sva je bjela. Sva je u pjeni. Sad je ispod zemlje.

Potoci su bili bar nekoliko stepeni studeniji od Tare. Hlad je bio od njih.

– Ovo su Mušova vrela.

– Ovo je Lazina stijena.

– Je li Lazo bio Mušov djed? – hteli smo da znamo.

– Pusti krastavac niz vodu – savetovao nas je vodič Zoki. – Gdje prođe matica, tu i ti.

– Lice Tare je bilo poplavljeno. Virovita, reka se sama u sebi davila.

Ona je bila brzi, opasni san. Hiljadu metara dubok, kanjon je polako tekao nad nama. Planine su bile stabilne. Drveće je mirovalo u visini. Upali smo u monotonu večnost prirode. Borovi su stršali kao dlake sa neobrijanih vrhova. Od duga vremena, plašili smo decu drekavcima za koje su im roditelji rekli da ne postoje.

– Puna je šuma drekavaca – učio ih je vodič. – U šumi smo se Goga i ja jednom slikali. Posle smo razvili film, kad na slici nad nama – drekavac.

Iz daljine bi se čuo šum:

Spremi se! Dolaze bukovi!  

Reka bi najednom podivljala, bacala penu i mi smo skakali preko beline. Trebalo je zabiti veslo pravo u uzavreli val i otpor vode je pomagao da održiš ravnotežu. Belina je plavila čamac i prskala lica. Veslali smo, škrgućući zubima, u stanju sličnom seksualnom besu:

– Yes, baby!

Onda bi zelena voda onemela. Visovi obrasli visokim borovima, podsećali su na neke predele u Kini. Pod borom se odvalila stena i gole žile korena su bile tačno nad nama, jer je koren još bočno zabijen u liticu. Po golim rukama su nam vijorile tople i hladne struje. Na kamenu usred reke drhtao je plavičasti cvet. Na peščanim plažama su treptali leptiri. Na jednom od pesaka, u dubokoj senci, neko je postavio krst.

– Vidi grobić – primetila je Biljana. – Dve ukrštene grane. Naslagali su kamenje. Nešto piše na pesku.

– Možda je neko ribu sahranio.

– Ili neku uspomenu.

Tekao je hipnotični kanjon nad nama. Dovikivali smo se sa čamaca ili ćutali pod šeširima. Pevalo je kamenje. U dremljivosti dva čamca su išla naporedo. Malo smo veslali, malo leškarili.

Zorica je recitovala Lorelaj na nemačkom.

Hvatao sam momenat u tekućem životu. Bio sam potpuno stopljen s prirodom koju bih nazvao velikom jednostavnošću. Mislio sam o njenoj strašnoj benevolentnosti. Za razliku od tradicionalista koji objašnjavaju kulturu prirodom, ja sam humanizovao prirodu metaforama iz kulture. Planine i reke oglašavale su se pesmama i pričama.

– Jao što je lepo – prekinula me Jaca. – Pa mi umiremo od lepote…

Na treptavom hladnom svetlu, prolazio sam krajzaraslih mlinova i ispod ruševnih visećih mostova. Pastrmke su lebdele okrenute postrance. Obluci na dnu su bili raznobojni i imao sam osećaj da klizim iznad veselog podvodnog mozaika. 

Naš zeleni tobogan bio je dug sto kilometara. U kafani „Kod Drekavca“, na daščanoj terasi, u krošnji drveta, jeli smo jagnjetinu. Neverovatno koliko se ogladni na reci.

– Ovde smo jedan dan – rekla je Iman. – A kao da smo vrlo dugo.

Složili smo se… mislim… da je najlepše mesto na Tari Bajlovića Sige.

– Kao čarobna šuma!

Mnogo šta u prirodi ne liči ni na šta sto znaš i teško ga je opisati.Kad smo tek stigli, izgledalo mi je da su te mahovinaste forme klizave.Popeo sam se uz njih, kezeći se, dok mi je voda prskala u lice i zube. Unutra je bio vodopad. Svod pećine pokrila je čipka od svetla. Titravi vodopadi su se slivali i niz spoljna zelena usta pećine. Na jednom mestu si mogao stajati suv usred kaplji dok su se okolo formirale duge. Sitna voda se slivala niz mahovinu trepćući.

Rodili smo se kad smo skinuli vodena odela. Ukočeni od veslanja, osetili smo malu zaljuljanost kad smo prve noći sišli sa čamaca. Naše pristanište usred nigdine zvalo se Radovan Luka.

– Nema televizora? – čudio se Milan. – Kako ćete znati ako počne rat?

Na tom mestu struje je bilo samo nekoliko sati na dan. Kad je došla, kućica uz reku se ozarila. Kamp je sinuo i osetio sam se kao da sam sa Hercogom u Amazonu. Umesto Klausa Kinskog Fickaralda sam glumio ja. Proradio je kasetofon. Na tom neobičnom mestu, Iman, koja je polu-Egipćanka, odigrala nam je, erotičan a pristojan, trbušni ples. Bube su zujale sa muzikom. Gazdine smeđe oči su poplavile na rubovima. Slušajući ga, primetio sam da mi je jeza sa vode ušla u kosti. Možda je to bilo dejstvo tragične legende koju sam prvi put čuo. Legendu o postanku ovog veoma izolovanog mesta ispevala je sama Tara. U stihove ju je uklopio Jovo Marić, iz obližnjeg sela Tepaca. Uz pomoćdve kruškovače, ta priča mi je napunila oči suzama. Želeo bih da je podelim sa čitaocem. Jednom davno dve sestre Bojana i Trojana [tako se zovu pećine nad mestom] volele su istog mladića, Radovana. On je voleo obadve i nije mogao da se odluči. Ovo nije vesela priča, u njoj nema šale, ni svadbe, ni krštenja. Radovan je zaključio da: Ljubav bolest što nema lijeka \ kraj je došo mojega vijeka. Dve sestre su odgovorile kao Antigona. S tobom ćemo obadvije vala \ Il u vodu ili na vješala. Troje ljubavnika nisu mogli da se odluče. Nisu mogli da se rastanu. Onda su se uhvatili za ruke. Sa plavičaste litice zajedno su skočili u Taru.

   I od toga žalosnoga dana

   Luka dobi ime Radovana.