Ja i Izabel Ađani protiv pape

Specijalno za „Politiku” iz Pariza

Francuski pisac Žil Leroa predstaviće se beogradskoj publici dve godine nakon što mu je uspeh knjige „Alabama song” (objavljen i na srpskom prošle godine u „Paideji”, u prevodu…) otvorio vrata ka čitaocima širom sveta. Ovaj roman, u kome je Leroa uskočio u kožu Zelde Ficdžerald, žene slavnog američkog književnika, kako bi opisao epohu u kojoj se rađala moderna američka književnost, preveden je na 28 jezika i objavljen u 30 zemalja.

– Radujem se dolasku u Beograd, jer ne poznajem Srbiju – kaže za „Politiku” dobitnik najveće francuske književne nagrade, „Gonkur”, koji je upravo završio svoj trinaesti roman. – To će biti prvo putovanje nakon tri meseca, tokom kojih sam pisao novu knjigu. Pre dve nedelje sam predao rukopis izdavaču i knjiga će se pojaviti u januaru. Poseta Beogradu će biti neka vrsta odmora.

Šta je predmet vašeg interesovanja u novoj knjizi?

Ostao sam veran dekoru iz romana „Alabama song” – američkom jugu, ali je radnja potpuno drugačija, smeštena je u 2005. godinu, u vreme dok je na vlasti još bio Džordž Buš. To je priča o crnkinji koja je sama u svojoj kući u trenutku naleta uragana „Katrina”, što je povod da se osvrne na svoj život. Roman govori o američkom društvu uoči dolaska Baraka Obame na vlast.

Žene imaju posebno mesto u vašim romanima...

Više me privlači da stvaram ženske nego muške likove. I ova knjiga je ispričana iz ženskog ugla kao i prethodna. Osećam se lagodno dok stvaram ženske likove, verovatno zato što su žene bile veoma prisutne u mom životu, više nego muškarci. Mnogi muški članovi moje porodice su poginuli u ratu. Nisam poznavao dedu, a moj otac je tri godine bio u vojnoj službi u vreme rata u Alžiru. Odrastao sam okružen ženama. Figura oca nije, međutim, odsutna, jer sam mu posvetio dve knjige. Ponekad su oni koji su odsutni važniji od onih koji su prisutni. Ali kada razmišljam o romanu odmah pomišljam na ženske likove.

Zašto je lična porodična prošlost toliko inspirativna vama i mnogim drugim piscima?

Dugo, od 1992. do 2004. godine, pisao sam knjige o svojoj porodici, u prvom licu, o svom detinjstvu i adolescentskom dobu. U ovim autobiografskim romanima mi je smetalo što ne govorim ništa o sebi kao odraslom čoveku, pa sam ovaj ciklus simbolično završio knjigom „Odrastanje”.

Detinjstvo prikazujete kao surovo doba, obeleženo patnjama...

Moje detinjstvo nije bilo nesrećno, ali ni srećno. Bio sam usamljen, zbog čega sam patio kao dete. Vremenom sam se navikao na samoću, pa danas pomalo tragam za njom.

Tema homoseksualnosti u vašim romanima je obrađena bez velikih pretenzija?

To što sam homoseksualac nije mi predstavljalo problem u životu, bio sam zaokupljen mnogo složenijim pitanjima. Pošto to pitanje nisam dramatizovao, zajednica homoseksualaca u Francuskoj me uopšte ne priznaje. Nisu mi oprostili što od toga nisam napravio dramu, jer za mene to nikada nije bila drama. U mojim romanima o detinjstvu i odrastanju govorim o drugim patnjama.

Kao što je patnja zbog izneverene ljubavi...

Da, to je neiscrpna književna tema. Zbog ljubavnog razočaranja sam pre nekoliko godina odlučio da živim sam, poput pustinjaka, jer sam imao utisak da nisam stvoren da sa nekim delim život.

Kako su Sjedinjene Države za vas postale veliki izvor inspiracije?

Tu moj otac preuzima vlast nad mojim životom. U nekoliko romana ga nazivam mladićem zaljubljenim u Ameriku. Rođen je 1940. godine i pripadao je generaciji koja je obožavala Džejmsa Dina i Pola Njumena, koja je živela u posleratnom američkom snu. U to vreme se govorilo Amerika, ne Sjedinjene Američke Države. Prva veza sa Amerikom postojala je, dakle, preko mog oca, a potom sam kao mladić otkrio američku literaturu koja me je snažno privukla. Više nego sama teritorija Amerike privlačila me je njena literatura.

U kojoj ste pronašli i inspiraciju za vaš roman „Alabama song”, čiji je glavni lik Zelda Ficdžerald, žena slavnog američkog pisca...

Privukla me je njena izuzetna sudbina, dostojna lika u romanu, tako okrutna i protivrečna, poput zvezde padalice. Zeldin život počinje kao bajka, a završava se tragično, u plamenu psihijatrijske bolnice. Kroz priču o njoj želeo sam da pišem i o toj epohi, o dvadesetim i tridesetim godinama i rađanju moderne američke književnosti. To je period koji mnogo volim, o kome sam mnogo saznao iz priča dede i babe koji su bili otprilike ista generacija kao Zelda i Skot, i živeli u isto vreme u Parizu kao i oni. Iz njihovih priča sam imao utisak da je to bio izuzetan život, drugačiji od današnjeg. To je, bez sumnje, donekle tačno. Zato sam želeo da pišem o tom vremenu, kako u Njujorku tako i u Parizu, jer je Pariz veoma prisutan u ovom romanu, u kome se tri četvrtine radnje odvija u Francuskoj.

Zelda deli sudbinu sa onima koji žive u senci velikih umetnika i slavnih ličnosti...

Uvek sam sebi postavljao pitanje šta osećaju oni koji dele život pisca. Iz mog sopstvenog iskustva sam znao da to nije lako. Ta tema me je veoma zainteresovala, ali nisam želeo da pišem o sopstvenom životu, već o životu nekog drugog para. Kod Zelde i Skota ovaj problem života u senci slavnog supružnika je naročito prisutan. Zelda je želela da postoji kao umetnik, i brzo se osećala osujećenom i sputanom u braku. Želeo sam da postavim ovo pitanje života u paru, kako zadržati svoju slobodu, autonomiju, svoj misaoni svet, kada odlučimo da se vežemo za nekoga. Neobična, šizofrena strana mog romana je u tome što se u suštini ne identifikujem sa Zeldom. Kada opisujem Skota ponavljam ono što su ljudi sa kojima sam delio život rekli o meni. Pišući roman posmatrao sam sebe kao neku vrstu objekta.

Vaš način života, u francuskoj provinciji, daleko od mondenskih pariskih krugova, potpuno je suprotan načinu života slavnog para...

Nakon što sam dobio Gonkurovu nagradu, moj život je počeo pomalo da liči na život mojih junaka, Zelde i Skota Ficdžerald. Pomislio sam da sam u romanu opisao način života kojim sam počinjem da živim. Ne znam kako je u Beogradu, ali u Parizu ima mnogo onih koji su toliko zadovoljni sobom da sami sebe reklamiraju. To mi je mrsko, čini mi se da nedostaje skromnosti. Ne želim da radim bilo šta da bih se pojavio na televiziji ili na radiju. Mnoge moje kolege su, međutim, zavisne od toga.

U francuskoj štampi često reagujete na aktuelne teme, poput smrti Majkla Džeksona ili papinog neslaganja sa upotrebom prezervativa...

Pratim šta se događa. Povodom smrti Majkla Džeksona napisao sam mali tekst u kome je reč o generaciji, ne o sklonosti njegovoj muzici. Nisam siguran ni da imam neki njegov CD kod kuće. Kada je reč o peticiji povodom papine izjave to sam uradio sa puno ubeđenja. Mojoj inicijativi su se pridružili Fransoaz Bare Senusi, dobitnik Nobelove nagrade za otkriće HIV-a, i Mišel Kazackin, direktor svetskog fonda za borbu protiv side, kao i mnoge javne ličnosti, poput glumice Izabel Ađani. Peticiju je potpisalo i mnogo vernika Katoličke crkve. Ponekad morate da se bunite, čak i ako se rezultati ne vide odmah.

Da li nameravate da potpišete i aktuelnu peticiju protiv ataka italijanskog premijera Silvija Berluskonija na slobodu medija, koju su već potpisali mnogi evropski intelektualci...

Držim se pravila koje je odavno formulisao filozof Mišel Fuko, a to je da potpisujem peticije samo ako je ugrožen ljudski život. To znatno sužava njihov broj, inače bismo proveli život potpisujući ih, što gubi svaki smisao.

Narednih nedelja biće objavljeno stotine novih romana u okviru jesenje književne sezone. Da li primećujete neke tendencije na književnoj sceni?

Već godinama ne vidim neku posebnu tendenciju. Nema više književnih grupa, pokreta, već svako piše u svom uglu. Dugo sam žalio za tim, jer sam kao mlad voleo da razmenjujem iskustva i ideje sa drugim piscima, ali to već dugo u Francuskoj nije slučaj. Na sceni je individualizam, ali imam utisak da je tako i u drugim zemljama, ne vidim neku književnu školu u Velikoj Britaniji ili SAD.

Osvajanjem Gonkurove nagrade ušli ste u neku vrstu francuskog književnog Panteona?

Da, to je neobično, ali je tako. Pravilo je da jednom kada dobijete „Gonkura” ne možete više da budete u konkurenciji, jer je to nagrada iznad svih drugih, tako da sa te strane ne moram da brinem jer se moje knjige više neće naći u trci za neku nagradu, bar ne u Francuskoj.