Gužva u „glavnom gradu sveta"

Specijalno za „Politiku”
Njujork, 25. septembra – Prijatelji i poznanici pitaju kako diše Njujork tokom zasedanja Generalne skupštine UN. Teško je proceniti kako prosečan Njujorčanin doživljava slivanje stotine predsednika, premijera, ministara i ostalih zvaničnika na istočnu stranu Menhetna. S obzirom na to da je ovo ogroman osmomilionski grad koji je socijalno, etnički i kulturno raznovrstan, odgovor bi, verovatno, zavisio od toga u kom kraju se raspitujete. Naime, krajevi grada se međusobno drastično razlikuju po mnogim demografskim parametrima.

Njujorčani imaju običaj da kažu da je njihov grad – glavni grad sveta. Ne znam koji je konkretan povod tome, ali pretpostavljam da ih je više. Takvom utisku je sigurno doprinelo to što je Njujork svetski finansijski centar moći, ali na kosmopolitski mentalitet je nesumnjivo uticalo i to što je oko 40 odsto Njujorčana rođeno van SAD. Tokom godišnjeg zasedanja Generalne skupštine UN Njujork očigledno postaje i politički centar sveta.

Za iransku dijasporu dolazak predsednika Ahmadinežada je bio povod da organizuju vrlo sofisticirane demonstracije ispred zgrade UN. Preovladavala je zelena boja, ista ona koju su nosili demonstranti na ulicama Teherana pošto su objavljeni rezultati predsedničkih izbora, za koje mnogi smatraju da nisu bili pošteni. Na mnogim panoima je pisalo da Ahmadinežad nije njihov predsednik.

Za lokalnu žutu štampu, pa čak i za lokalnu TV stanicu koju drži globalna TV kuća Si-En-En, najvažnija vest je bila to što je Gadafiju onemogućeno da boravi u svom poznatom šatoru. Stiče se utisak da su lokalni mediji naročito ponosni zbog ovoga. Mediji su, takođe, prepuni površnih osvrta na njegov izuzetno dug govor koji je trajao devedeset minuta. Slabo se pominje suština govora, a mnogo više osvrta ima na samu dužinu izlaganja. Čak je i ugledni „Njujork tajms” na prvoj strani objavio veliku fotografiju Gadafija za govornicom uz napomenu da je pričao jedan sat i trideset minuta. Gadafi jeste preterao, ali mali broj govornika se pridržava dogovorenog petnaestominutnog termina.

I za moje studente je Gadafi bio glavna tema, ali za razliku od lokalnih medija njih je mnogo više interesovala suština njegovog govora. Dok se neki nisu slagali sa njegovom oštrom kritikom velikih sila i hijerarhijskom organizacijom svetskog poretka, drugi su podržali njegovu ideju da odluke Generalne skupštine treba da budu obavezujuće i da je krajnje vreme da se Povelja UN demokratizuje.

Njujorški univerziteti redovno koriste zasedanja Generalne skupštine kako bi pozvali više ili manje poznate strane zvaničnike da se obrate njihovim studentima. Na Kolumbiji je prošlog utorka gostovao predsednik Srbije Boris Tadić, a danas je gost bio stari poznanik Srbije Bernar Kušner.

Ono što raznolike Njujorčane spaja jesu saobraćajni problemi. Gužve su redovna i učestala pojava u ovom gradu. Tokom zasedanja Generalne skupštine problem postaje još veći jer su mnoge ulice zatvorene za redovan saobraćaj kako bi se gostima omogućilo brže i bezbednije kretanje. Mediji konstantno preporučuju da se bez prevelike potrebe ne ide u blizinu zgrade Ujedinjenih nacija jer se može zaglaviti u saobraćaju. Na svu sreću, postoji alternativa ulicama. Njujorški metro sasvim dobro funkcioniše, pa ga milioni ljudi svakodnevno koriste. Gradonačelnik i multimilijarder Majkl Blumberg se svakom prikladnom prilikom pohvali kako, eto, čak i on na posao ide metroom.

No, ni problem saobraćaja ne opterećuje baš sve Njujorčane podjednako. Zasedanje Generalne skupštine UN vrlo malo utiče na one koji žive i rade van Menhetna. Svakodnevne gužve ne dotiču previše ni najbogatije koji kao prevozno sredstvo često koriste – helikoptere.

Edi Manetović