KOSOVSKI BOŽURI

Svako se brine o onome što ga najviše žulja, pa nije neobično da su delegacije Srba i kosovskih Albanaca prenele komad Balkana u Njujork lobirajući po koridorima palate UN na Istočnoj reci protiv priznavanja nezavisnosti Kosova, odnosno za to priznavanje.

Predsednik Boris Tadić uveren je da će blokirati Fatmira Sejdiua koji uz američku pomoć pokušava da pridobije glasove još 30-ak država Afrike, Kariba i islamskog sveta.

„Verujem da smo napravili značajan diplomatski uspeh i ubeđen sam da neće biti masovnih priznavanja, uprkos svim pritiscima na međunarodnom planu koji su inercija ranije politike SAD”, rekao je Tadić izražavajući opreznu nadu da bi takva politika mogla da bude promenjena u budućnosti, posebno posle Obaminog govora u UN.

Obamin multilateralan pristup krupnim pitanjima, poput nuklearnih arsenala ili globalne klime, dramatično se razlikuje od postulata spoljne politike njegovog prethodnika, ali to nikako ne znači da će menjati kurs na svaku zadatu temu.

Dobro je što je Tadić optimista, to mu je u opisu radnog mesta. Ali, raspirivanje optimizma može da ima i neželjene efekte. Kako je lepo ove nedelje na stranicama „Politike” komentarisao Vladimir Todorić, direktor Pravnog foruma, termini „nastavak borbe za teritorijalni integritet” ili „prebacivanje borbe iz političke u pravnu arenu” jesu na neki način legitimni „jer oslikavaju za većinu građana opravdane političke ciljeve”, ali „onda niko ne treba da se čudi talasu nacionalne mobilizacije… borba i arena zahtevaju nekog neprijatelja, zar ne”.

Uveren sam da je Kosovo jedno od onih pitanja koja pripadaju kontinuitetu američke politike. Obama će slediti Džordža V. Buša. Emotivno dekodiranje govora američkog predsednika u UN lepo zvuči, ali odudara od činjeničnog stanja. A ono je sledeće:

I pre jednostranog proglašenja nezavisnosti, februara 2008, Kosovo je uživalo nepodeljenu podršku na Kapitol Hilu. Temelje koje je udario Bil Klinton nadgradio je Buš. Obama je postavio krov. Počelo je i pre nego što je ušao u Belu kuću.

U danu proglašenja kosovske nezavisnosti, senator iz Ilinoisa izdao je saopštenje u kome ponavlja stav Bušove administracije da je Kosovo „jedinstven slučaj” i da ne može da bude presedan za bilo koga u regionu ili svetu.

Stav prema Kosovu upotpunjen je rečenicom: „Srbija i njeni ljudi takođe su teško propatili tokom poslednje dve decenije… Uveren sam da uz našu pomoć Srbija i Kosovo mogu da postanu modeli demokratskog i ekonomskog rasta i da njihovi ljudi upoznaju svetlu budućnost”.

Da bi se bolje upoznao sa stvarima na terenu, Obama septembra 2008, tada već u svojstvu predsedničkog kandidata demokrata, na Kosovo šalje ličnog savetnika, Ričarda Holbruka, koji Prištini prenosi poruku da će „senator Barak Obama nastaviti da na svaki mogući način podržava Kosovo”.

Iako je Obamin kandidat za potpredsednika, Džo Bajden, godinama pre toga pokazao da je jedan od glavnih pobornika kosovske nezavisnosti, mnogi Albanoamerikanci, birači demokrata, u to vreme još nisu sigurni šta Obama misli, jer je tokom balkanskih konflikta bio odsutan iz američke nacionalne politike.

Da bi razvejao sumnje, Obama dva meseca pre izbora prvi put direktno komunicira sa zajednicom američkih Albanaca. „Podržavam nezavisnost Kosova i njegovu želju za punim suverenitetom”, napisao je u pismu Nacionalnom savetu američkih Albanaca. „Verujem da SAD treba da pomognu razvoju snažne demokratije na Kosovu koja će biti garantovana primenom zakona koji štite interese svih ljudi. Podržavam integraciju Kosova u evroatlantske institucije, a to će najbolje biti ostvareno stvaranjem slobodnog, tolerantnog i bogatog društva koje promoviše prava manjina i štiti verske i spomenike kulture”.

Nedeljnik Albanoamerikanaca „Ilirija” prenosi Obamine reči da snažno podržava nezavisnost i demokratske procese Kosova i da će se, ukoliko bude izabran, lično angažovati na jačanju „suvereniteta Republike Kosovo”.

Februara ove godine Obama je uputio pismo predsedniku Sejdiuu kome ističe da će i u godinama koje dolaze SAD nastaviti da razvijaju dobre odnose s Kosovom.

Krajem februara, prištinski dnevnik „Koha ditore” piše da su predsednik Sejdiu, premijer Hašim Tači i šef diplomatije Skender Hiseni dobili lična uveravanja od državne sekretarke Hilari Klinton da će Obamina administracija lobirati po svetu kako bi se povećao broj zemalja koje priznaju kosovsku nezavisnost.

Pošto je u prvim mesecima Obamine administracije Kosovo primljeno u MMF, sledi period u kome se Obama okreće prioritetima spoljne politike: Bliskom istoku, Iranu, Rusiji, globalnom zagrevanju. Kosovo odlazi na margine.

Potom, da bi pokazao da periferni region svetske politike ipak nije sasvim ispustio iz vašingtonske vizure, Obama u maju na Balkan šalje potpredsednika Bajdena. Poruke koje su povodom Kosova tada mogle da se čuju takođe su veoma jasne:

„Ova nezavisnost, iako mlada, ireverzibilna je i od kritične je važnosti za stabilnost i progres ovog regiona”, rekao je Bajden u Sarajevu. U Beogradu je potvrdio različitost stavova SAD i Srbije precizirajući da od Beograda ne očekuje da prizna nezavisnost Kosova, ali da od Srbije očekuje da po pitanju Kosova sarađuje sa EU i drugim međunarodnim faktorima.

Dan kasnije u Prištini je potvrdio američku privrženost nezavisnom i suverenom Kosovu, „jednom Kosovu na svoj svojoj teritoriji”, pohvalio progres učinjen tokom godinu dana nezavisnosti i obećao nastavak podrške „sve dok je Kosovo posvećeno svim svojim građanima”.

Vlasti u Prištini ne moraju da brinu oko Amerikanaca. I ne propuštaju nijednu ceremonijalnu ili kakvu drugu priliku da pokažu koliko im je stalo do američke podrške. Premijer Tači povodom osme godišnjice napada na SAD šalje Obami pismo u kome ga dirljivo podseća da stanovnici Kosova i danas dele bol sa žrtvama terorizma i da će uvek pamtiti „ključnu podršku” koju su SAD dale „slobodi i nezavisnosti Kosova”.

Konačno, tokom kratkog susreta u sredu, na prijemu koji je američki predsednik priredio za učesnike Generalne skupštine UN, predsednik Sejdiu je ipak uspeo da se izbori za neku reč, pa je Obami zahvalio na dosadašnjoj podršci SAD izražavajući nadu da će „specijalni odnosi” i dalje jačati.

Kakav je tretman dobio zaključujem iz podatka da su ga primili Obamin savetnik za nacionalnu bezbednost Džejms Džons i pomoćnik državnog sekretara za Evropu Filip Gordon.

Obama je pokazao da je spreman na ozbiljne zaokrete, tamo gde misli da su potrebni. Spreman je na „resetovanje” odnosa kako bi se izbegli konflikti. Ali, kada bolje razmislim, njegova politika prema Kosovu ne liči na „inerciju ranije politike SAD” o kojoj govori Tadić. Obama je u slučaju Kosova – bez inercije jer joj dokazano nije sklon – odabrao je kontinuitet.