Možda će da me smene kad pročitaju ovo

Eliti pripadaju ljudi za koje su dužnosti iznad prava, a duhovne i moralne vrednosti iznad materijalnih; ljudi posvećeni opštim interesima, dobru svog naroda i ugledu države, a ne sebičnim, usko privatnim ili partijskim interesima; ljudi koji se žrtvuju za bližnje, ne očekujući priznanje, nagrade i povlastice.

U ovoj „definiciji” elite, akademika Dragana Nedeljkovića, malo je prepoznatljivih likova iz naše svakidašnjice. Malo, ali ima ih. Dušan Duda Ivković, selektor košarkaške reprezentacije Srbije, svakako je jedan od njih. Onomad u Poljskoj, na Evropskom prvenstvu, doveo je najmlađu selekciju u istoriji basketa na pobedničko postolje, a zatim na balkon beogradske skupštine da primi narodnom aklamacijom dodeljeno priznanje. Naizgled uspeh kao i svaki drugi, medalja k’o medalja. Međutim, kao ni u jednu pre, u ovu je utisnut pečat trenera oca, trenera starijeg brata, trenera maga, trenera profesora i trenera autoriteta i vođe – Dušana Ivkovića.

Mereno emocijama i decibelima dobili ste neuporedivu zahvalnicu za srebro iz Poljske. Na istom balkonu stajali ste i s generacijom Divca, Đorđevića i ostalih majstora košarke 1995. i „uveli” praksu dočeka ispred skupštine. Kakav ste osećaj sada imali?

Moje emocije su nestale onog trenutka kada se završila finalna utakmica. Ušao sam u svlačionicu, zahvalio igračima, jer slava pripada samo njima. Sve ostalo, od paljenja tompusa, vožnje autobusom do centra, slavlja, uobičajeno je, na neki način usiljeno. Ono što je bilo 1995. godine nikada se neće ponoviti. Moje mišljenje je da na balkonu treba da budu samo šampioni, ali ljudi su verovatno želeli da vide te dečake koji su napravili veliki rezultat.

Verovatno su i prepoznali koliko znanja, rada i energije je uložio Dušan Ivković?

Ja sam narodni čovek, nikad se nisam ograđivao, bežao ili koristio telohranitelje. Primera radi, kad me mrzi da vozim, sednem u taksi, a taksisti znaju kako narod diše. Jedan mi je rekao: „Ovo je jedna od retkih kuća sagrađena zarađenim novcem. Zbog toga vas volimo i cenimo”. Imam sreću što sam rođen i odrastao na Crvenom krstu koji mi je mnogo dao, pored roditelja. Na primer, i to da lako odbijem ponuđen plac na Dedinju i dođem na granicu s Velikim Mokrim Lugom.

Ipak, izjavili ste da vam je ovo najdraža medalja. U čemu se krije to zadovoljstvo?

Pred polazak za Poljsku nikom u očima nisam video da ima poverenje u ovaj tim. Podrška je apsolutno izostala, a nije bilo ni onih koji bi mi se javno suprotstavili. Ovo je jedini posao u životu koji radim drugi put. U određenom trenutku preuzeo sam odgovornost i meni je to značilo sve. Rekao sam igračima da sam se vratio u reprezentaciju zbog njih, a ne da bih sačuvao neke rekorde sa evropskih prvenstava. Niko drugi nije želeo da se lati posla. Gospodo treneri, moji veliki prijatelji, nemojmo da se foliramo. Niste hteli da radite ovaj posao. Eto, zato mi je ovo najdraža medalja jer je osvojena samo uz pomoć igrača.

A čija pomoć je izostala?

Poznato je u kakvim okolnostima sam preuzeo posao. Rečeno mi je: „Dudo, samo ti kaži da želiš, mi ćemo da radimo kao najbolji tim”. To su reči našeg najcenjenijeg košarkaškog radnika i vizionara, Bore Stankovića. Međutim, od tog tima nije ostalo ništa. Samo selektor i igrači. Ako gospoda misle da će ovaj rezultat pokriti nerad, kao što sneg prekriva breg, i da će i dalje moći da manipulišu igračima i selektorom, onda se grdno varaju. Iza mojih reči ne krije se gorčina, već samo sagledavanje realnosti koja je nepodnošljiva i nepomirljivost s podelom na „mi” i „vi”.

Ko se krije iza „mi” i „vi”?

Imamo zaista sjajne košarkaške radnike, posebno u Upravnom odboru KSS, ali istovremeno su i visoki klupski funkcioneri. To je razlog što nije bilo kvoruma za nekoliko sastanaka, a po nečijim instrukcijama skupština vrši opstrukciju, pa prolaze predlozi koji su suprotni dogovorima i direktno uništavaju košarku. Pod hitno moramo da sredimo odnose u organizaciji. Zar treba bolji primer kakvo je stanje od izjave predsednik Kapičića koji se, od kritike o radu saveza, branio rečima: „Nije loše s obzirom na atmosferu netrpeljivosti i neprijateljstva”!

Na koji način možete da utičete da organizacija bude na visini rezultata reprezentacije?

Pozvan sam da treniram košarkaše, a ne upravni odbor i administraciju. Sve ovo govorio sam i pre Evropskog prvenstva, da ne bude zabune. Ja sam preuzeo odgovornost što se tiče tima, a sada će oni morati da preuzmu odgovornost za funkcionisanje košarkaške organizacije. Koliko sutra mora da se promeni statut, izabere predsednik profesionalac, odgovoran za svoj posao, i pet ljudi koji će da vode srpsku košarku. Da sam predsednik, lako bih izabrao takve. Možda će kad ovo pročitaju da me smene. Pa neka me smene, ali neka ne pomisle da je medalja produžila rok za manipulacije.

Na koji način ste igrače izolovali od ovakve priče?

Nisam ih izolovao, sve sam im rekao do poslednje. Neka već sada razmišljaju u kakvom stanju će da bude srpska košarka onog dana kada završe karijeru i požele da postanu sportski radnici, treneri ili menadžeri. Ali, hajde da se vratimo lepšim temama, mada se od ovog ne može pobeći.

U Poljskoj je izostala podrška navijača iz matice i dijaspore. Da li se to uklapa u priču o nepoverenju u mogućnosti tima?

Nas je košarkaška publika prepoznala još u kvalifikacijama kada smo u nekoliko navrata napunili „Beogradsku arenu”. Ali tamo smo stigli iz nužde zbog zauzetosti dvorane „Pionir”, a ne vizionarske procene ili marketinških aktivnosti košarkaške organizacije. Da nije tako, sigurno bi i više turističkih agencija organizovalo putovanje i već bi bili u prodaji dresovi reprezentacije s imenima Krstića, Veličkovića, Teodosića... Naravno, ima i objektivnih razloga. Naša zemlja je u velikoj krizi i mali je broj porodica koje mogu da izdvoje novac za takvo putovanje.

Koliko Vam je značila podrška supruge Nene i sinova Petra i Pavla na šampionatu?

Nama Ivkovićevima porodica je uvek bila na prvom mestu, pa Crveni krst. Stariji sin Petar tamo je i rođen i igrao je košarku u Radničkom. Rano je prestao i ušao u menadžerske vode, ali brzo i izašao iz te priče. Završio je menadžment na američkom univerzitetu i uspešan je u svom poslu. Pavle je rođen u Atini i prati sve moje profesionalne košarkaške akcije. Čim smo se vratili u Beograd, Krst ga je uzeo pod svoje, pa se i deklariše sa „mi krstaši”. Nikad međutim, nisam uticao da uđu u košarku, već je to bio njihov izbor. Pavle je pored drugara u školi zavoleo basket i sada trenira u Partizanu. Iako trenira tek godinu dana, a njegova generacija pet, uporan je, nema nameru da odustane.

Crveni krst je dao najveća košarkaška trenerska imena, ali i vrhunske golubare. Pored košarkaških medalja, poznati ste i kao kolekcionar visokoletača, rekordera. Gde ste uspešniji?

To nije za poređenje. Golubarstvo je ljubav i strast koja nema granica. Hiljadu jutara sam ustao u pet sati, puštao golubove da lete, a da ugao sunca ugledam samo kada zabelasaju krila ptice. To je fascinantna zaljubljenost u rasu beogradskog visokoletača. Brata Slobodana i mene u tajne golubarstva uveo je ujak koji ih je proučavao i napisao mnoge knjige o njima. Brat je u njima nalazio ideju i napajanje, a ja sam otišao korak dalje. Želeo sam i tu da budem najbolji, kao kada sam u mladalačkim danima za kafanskim stolom ubacivao šibicu u čašu. Ali, nikad ne bih mogao da prodam goluba. Tada to više ne bi bila ljubav.