Porast ksenofobije u Rusiji

Od našeg dopisnika
Moskva, septembra – Sudovi u Rusiji u poslednje vreme veoma oštro kažnjavaju napade na strance – moskovski gradski sud upravo je osudio bandu skinheda na kazne – od tri godine uslovno do 10 godina strogog zatvora zbog tri pokušaja ubistva građana Kirgizije, Uzbekistana i Kine. Zanimljivo je da je u grupi od 10 skinheda, sedmoro bilo maloletno.

Prema podacima Moskovskog biroa za ljudska prava, od januara do sredine septembra ove godine izvršeno je 169 napada na strance. Ubijenih je 58, a 218 je prošlo sa lakšim ili težim povredama. Informativno-analitički centar „Sova” navodi da je tokom prošle godine bilo 97 ubijenih i 428 povređenih u rasističko-ksenofobnim napadima. To se ne razlikuje mnogo od podataka za prethodnu godinu kada je evidentirano 85 poginulih i 605 povređenih. Najviše napada dešava se u moskovsko regionu, Peterburgu, Nižnjem Novgorodu i stavropoljskom kraju, a najčešće žrtve su građani Uzbekistana, Rusije, Kirgizije, Tadžikistana, Jermenije, Dagestana, Vijetnama i Azerbejdžana.

U Rusiji to ne čine nikakvi „navijači” već skinhedi i drugi predstavnici nacionalističkih organizacija koji tvrde da je njihova aktivnost usmerena „samo” na zaštitu prava ruskih građana, a ta zaštita je takva da se u poslednje vreme strani studenti boje da izađu sami na ulicu, a pogotovu da noću uđu u metro.

Ranije su se nacionalisti trudili da se organizuju po partijskom principu, a partije su se morale ponašati po zakonu. Ukoliko nisu, bile su zabranjivane, kao, na primer, nacionalboljševička partija Eduarada Limonova koji je proveo godine u zatvoru. Poslednjih nekoliko godina, međutim, pojavile su se organizacije i grupe koje nisu zainteresovane da osvoje vlast već počinju da „dele pravdu” na svoj način. Takvi su, na primer, „Pokret protiv ilegalne imigracije” (DPNI), „Savez slovenskih naroda” i slični koji imaju od 10.000 do 15.000 članova. Ksenofobični napadi su sve bolje i bolje organizovani i pripremljeni.

Jedan od lidera DPNI Aleksandar Belov smatra da do ksenofobije dolazi zbog „smanjenja političkih sloboda za nacionalističke organizacije”. On podseća da i u Evropi raste antiimigrantsko raspoloženje i da u Velikoj Britaniji ima deset puta više zločina na osnovu ksenofobije.

Prema statističkim podacima, situacija je danas gora nego ranije jer su skinhedi bili tinejdžeri (14–16 godina) iz siromašnih porodica, pokret adolescenata koji bi oni napuštali kad napune dvadesetak godina. Sadašnji nacional-radikali su prilično ozbiljan pokret u kome je sve više ljudi sa visokim obrazovanjem i pristojnim zaradama.

Izmenio se i način njihove borbe, ako su to ranije bile tuče pesnicama, ili u krajnjem slučaju metalnim šipkama, sada se sistematski koriste noževi, a bilo je i slučajeva upotrebe eksploziva. Zanimljivo je da se vatreno oružje koristi krajnje retko, verovatno zato što ga je lako identifikovati.

Direktor „Sove” Aleksandar Verhovski smatra da su se i izvori ksenofobije promenili.

„Ako je nacionalistički pokret devedesetih godina bio reakcija na raspad SSSR-a, sada je stasalo novo pokolenje koje i ne pamti Sovjetski Savez, ali prosto kopira zapadnoevropske obrasce rasističkih gradskih pokreta.”

Masovna migracija iz srednje Azije i severnog Kavkaza se, pogotovu u uslovima krize, doživljava krajnje negativno. Došljaci pristaju da rade za bedne plate istiskujući na taj način domaće stanovništvo. Činjenica da oni rade ionako slabo plaćene poslove, koje obično niko neće da radi, gubi se iz vida, a međusobna povezanost ljudi iz pojedinih zemalja doživljava se kao dokaz pripadnosti „mafiji”. Na negativan odnos prema imigrantima utiče i njihova kulturna različitost, tvrde sociolozi, kao i strah da će oni nametnuti svoj kulturni obrazac koji domaće stanovništvo ne razume i ne prihvata.

Milicionari koji hapse prestupnike opisuju ih kao „običnu decu” koja se ni po čemu ne razlikuju od svojih vršnjaka. Ipak, veoma su sigurni da čine dobro – „kad govore o svojim zločinima, čine to „mirnim glasovima, potpuno normalno, a to što govore, užasno je”.

Zakonska regulativa je takva da omogućava veoma strogo kažnjavanje prestupnika. Policija ih hapsi, sudovi kažnjavaju, ali svi se slažu da to nije dovoljno. Verhovski ističe da će biti teško rešiti problem ksenofobije samo pooštravanjem kaznene politike. Opšte je mišljenje da važnu uloga u borbi protiv ksenofobije ima vaspitanje i obrazovanje, ali i mediji.

Skreće se pažnja na slučajeve kad novine, da bi povećale tiraž, stave naslov „Čečen (ili Tadžik, ili neko drugi) ubio...” ili na opisivanje zločina ili prekršaja zakona koje organizuju kriminalni krugovi sa predznakom „gruzijski”, „čečenski”, „kavkaski”... O ulozi televizije koja, kao uostalom i sve televizije sveta, ne preza od čestog prikazivanja nasilja, često se govori, ali faktor „gledanost” i „rejting” pobeđuje. Kad se to izuzme, može se reći da se mediji ponašaju „pristojno” – zločini se nazivaju zločinima, piše se o toleranciji, poziva na razumevanje. Izuzetaka ima, ali oni samo potvrđuju pravilo.

Ljubinka Milinčić