Političari i huligani – neporeciva veza

Jedan naš poznati političar ne tako davno rekao je predsedniku jednog od naših najvećih klubova, pošto mu je ovaj zahvalio na ponuđenoj „pomoći” da uz pomoć navijača osvoji titulu: „Ako je tako, znaš kada ćete da osvojite titulu”. Naravno, ova izjava je bila vrlo vulgarna, pa je zbog toga prenosimo u „literarnom obliku”.

Ono što smo svi znali poslednjih godina, pa i decenija, potvrdio je pre neki dan Savet za borbu protiv nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim borilištima, na čijem čelu su premijer Mirko Cvetković i njegov zamenik i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić. Savet je jednoglasno ocenio da je jedan od ključnih uzroka divljaštva koje je kao cunami uništilo svaku draž sporta, upravo sprega između klubova i nazovinavijača. A pošto su retki klubovi u kojima političari ne vode glavnu reč, onda je teško osporiti i savezništvo političara i huligana.

Kad gledamo današnju sliku sporta, ostaje nam samo da se složimo s onim što je zapazio još Džordž Orvel, da „ozbiljan sport nema nikakve veze s viteštvom” i da je sport „drugim rečima – rat bez pucanja”. Problem je samo to što je ponekad teško odgonetnuti u čije ime današnje „vojske” vode rat. Ali, kao i u pravom ratu, treba poći od toga ko ih finansira…

Dok smo u sportu često važili za oličenje elegancije i maštovitosti, pa čak i za avangardu, u drugim poslovima nismo stigli dalje od loših ili, možda bolje reći, sporih prepisivača. Kao i mnoge loše stvari, i „huliganizam” i „rasizam” smo uveli sa zapada i dugo, bez zadrške, čistom desetkom ocenjivali navijače koji u „karnevalskoj atmosferi zapale pola stadiona” (Savet je, s pravom, postavio pitanje uloge medija u raspirivanju navijačkih strasti). Kad je posle tragedije na Hejselu 1985. godine Velika Britanija uvela drakonske kazne, pa ih još pooštrila posle još veće katastrofe u Šefildu (1989), mi smo ulazili u pravi pravcati rat koji je, gle slučajnosti, svoju uvertiru imao na stadionima (Bobanov kik-boks udarac u glavu policajca na utakmici Dinamo – Zvezda u Zagrebu, paljenje jugoslovenske zastave na meču Hajduk – Partizan u Splitu…). Iz tog vremena je i dobro poznata priča da je, kad je reč o našoj strani, Državna bezbednost ubacila na stadion Željka Ražnatovića Arkana sa zadatkom da od navijača napravi vojsku.

Paradoksalno – navijači su nas 5. oktobra 2000, u svom nezadrživom stilu, približili za veliki korak Evropskoj uniji, a sada nam zbog njih kažu da još dugo nećemo biti deo Evrope. Hteli ne hteli, opet ćemo morati da prepisujemo od zapada, jer tamo više huligani nisu u modi. I opet su tamo neki pametniji od nas i opet priznajemo da nemamo ni ideje ni snage da neki problem u svojoj kući rešimo na svoj način.

Zna se da već godinama postoji saradnja političara i huligana u nekoliko zapadnoevropskih zemalja u kojima su neke desno orijentisane stranke koristile fudbalske utakmice da iznesu svoje stavove o „nižim rasama”. Neki zapadni analitičari su pokušali da ukažu i na spregu navijača i politike u Rusiji, a u jednom takvom tekstu (s naslovom „Da li Kremlj koristi huligane u svoje svrhe”) ističe se da je grad Moskva izdvojila za 2006. godinu 123 miliona dolara za osnivanje udruženja raznih sportskih klubova i navijača”. Kod nas je, barem do sada, sve izgledalo kao u jednom od južnoameričkih bratoubilačkih ratova, kada se šef policije preko televizije obratio građanima s rečima da se sačuvaju kako znaju i umeju, jer im niko ne garantuje bezbednost.

Aleksandar Miletić

-----------------------------------------------------------

Ukratko

• Dirigent je onaj s bejzbol palicom, ali se kompozitor ne vidi.

• Naši miroljubivi omladinci se hrabro nose s divljim hordama stranih turista.

•Hrani sina, pak šalji u navijače, Srbija se umirit ne može.

• Engleska vlast je to efikasno sprečila. Mi, međutim, nismo za državni teror.

• Polupani i glave i izlozi – to je naša parada ponosa.

• Taj momak je najveći Srbin u kraju. Već je prebio pet stranaca.

• Pošto ne mogu da ubijem geja u sebi, ubiću onog van sebe.

D. Minić Karlo