Očaj lidera izbrisanih

Aleksandar Todorović, borac za priznavanje prava ljudi koje je Slovenija izbrisala iz spiska državljana, pokušao samoubistvo

Od našeg stalnog dopisnika
Ljubljana, 26. septembra – Lider „izbrisanih” Aleksandar Todorović pokušao je da izvrši samoubistvo, ali su ga vatrogasci sprečili pošto su na silu ušli u stan zgrade u Kvedrovoj ulici u Ptuju. Slovenačka novinska agencija pod naslovom „Aktivista izbrisanih Todorović pokušao da izvrši samoubistvo udisanjem gasa iz plinske boce”, javlja da će policija protiv Todorovića zbog počinjene kažnjive radnje ugrožavanja opšte bezbednosti podneti prijavu državnom tužilaštvu.

Policijska uprava Maribor (u čijoj nadležnosti je Ptuj u kome Aleksandar živi sa suprugom i šesnaestogodišnjom ćerkom), saopštila je da je Todorović (54) u sredu oko 15.30 sati uneo butan-bocu u sobu, zaključao se i otvorio ventil. Na portalu „Dela” piše da je Todorović „želeo da zaspi zauvek”.

Tragedija je sprečena pošto je komšiluk nanjušio butan u hodnicima zgrade, alarmirao Centar za obaveštavanje a vatrogasci i policija evakuisali stanare. Provalivši u stan Todorovićevih, otkrili su besvesnog Aleksandra; lekari hitne pomoći odredili su hospitalizaciju. Ali ne u „običnoj” bolnici, već u psihijatrijskoj ustanovi u Ormožu.

Todorovićeve kolege upozoravaju da je to posledica osamnaestogodišnjeg teškog boja za priznavanje ljudskih prava građanima nad kojima je 26. februara 1992. država „izvršila administrativno etničko čišćenje”. Te Todorovićeve reči preuzele su i organizacije koje se zalažu za zaštitu ljudskih prava, a nedavno mu je priznanje u borbi za prava „izbrisanih” indirektno dala i policija pod vođstvom liberalne ministarke Katarine Kresal, priznavši ono što je Todorović tvrdio više od decenije a zbog čega je trpeo teške napade političara i lokalnih medija: da je iz registra stanovništva 1992. tajno izbrisano preko 25.000 ljudi, među njima polovina žena i čak 3.000 dece. Te činjenice su prethodne slovenačke vlade negirale, tvrdeći da su izbrisani samo „agresori na Sloveniju iz rata 1991”, oficiri nekadašnje JNA.

Todorovića, rodom iz Kladova, arheologa, u Ptuj je, kaže, odvela „ljubav života”, Olga, Slovenka. Da je „izbrisan” saznao je slučajno, kada je marta 1993. želeo da podigne krštenicu za tek rođenu ćerku, a službenica u opštini odbila da upiše njegovo ime u rubriku „otac” i uz to mu uništila sve dokumente. Tada počinje Aleksandrova borba da „dete dobije oca”. Otkrio je da nije usamljen, pa je organizovao „izbrisane”, posle čega je utvrdio da ih 60 odsto čine Srbi i da među njima ima i Slovenaca, rođenih u SFRJ, ali van granica Slovenije. U Ljubljani je bio predmet brojnih sudskih procesa, između ostalog, tužili su ga bivši ministar policije i državni sekretar, uvređeni optužbama o njihovoj ulozi u „brisanju” ljudi.

Na „Ju-tjubu” se dan-danas valja video-klip koji su lansirali slovenački desničari, a koji poziva na linč, predstavivši Todorovića u odori klovna. Todorović je uzalud ukazivao da je to govor mržnje, neprihvatljiv u demokratskom društvu. Teško mu je pao život u maloj sredini kakav je Ptuj, gde su ga, svedoči, poznati a naročito nepoznati ljudi, prepoznavši ga na ulici, vređali, psovali, čak pljuvali. Najteže mu je što zato sa ćerkom nigde nije smeo da prođe i prošeta.

Zanimljivo je da se susedi sad čude šta je to ponukalo Todorovića na „nerazuman, strašan čin”, iako je on godinama javno ukazivao na kalvariju „izbrisanih”, među kojima su proteklih deceniju i po mnogi digli ruku na sebe. Kap koja je prevršila čašu je činjenica da je nedavno retroaktivno uređenje statusa „izbrisanima” ispala Pirova pobeda.

Kako bi isterali pravdu i tužili državu za odštetu jer im je od 1992. naovamo nezakonito oduzela ne samo dokumente, nego i pravo na rad, školovanje, zaradu, penziju, zdravstveno osiguranje – pojedinci, čiji je materijalni položaj bedan, treba da sakupe minimum 1.000 evra za tužbu, taksu i advokata. A to je tek prva stepenica, pa se troškovi nižu u vrtoglavim iznosima po 500 evra za svako ročište, podnesak… Todorovićevi drugovi u nevolji, „izbrisani”, podsećaju da je njemu (kao i njima) najkvalitetniji deo života i neostvarenog radnog veka protekao u borbi da „dokaže pravdu” i povrati izgubljeno samopoštovanje. I gde je sad?