Zec u snežnoj oluji

Polarni zec je jedan od retkih stanovnika hladnih predela arktičkog polarnog kruga. Živi u tundrama Kanade, na Grenlandu i arktičkim ostrvima, u ravnici, ali i na većim nadmorskim visinama. Duge polarne zime uspeva da preživi zahvaljujući gustom krznu. Uši su mu kratke, kako preko njih ne bi gubio telesnu toplotu, a iz istog razloga i rep mu je podvijen pod zadnje šape.
Krzno polarnog zeca nije belo tokom cele godine. Leti je kraće i njegova boja zavisi od teritorije na kojoj živi: kod stanovnika tundre, koja je tokom leta obrasla niskim rastinjem, krzno je plavkastosivo, dok zečevi koji naseljavaju najsevernije krajeve, prekrivene večnim snegom i ledom, i tokom leta imaju snežnobelo krzno.

U polarnim predelima zečevi nemaju veliki izbor hrane. Leti jedu bobice, pupoljke, lišće, lišajeve, mahovinu, a često kradu i ulov iz lovačkih zamki u koje se, ponekad, i sami uhvate. Tokom zime na jelovniku su im najčešće vrbe – njihova kora, korenje i grančice. Čulo mirisa im je toliko osetljivo da vrbove mladice mogu da nanjuše i duboko pod snegom. Kako bi došli do hrane gladni zečevi tada prednjim šapama raskopavaju sneg. Ako je površina snežnog pokrivača zaleđena, prvo će skakutati po njoj kako bi probili led, pa tek onda početi sa kopanjem, pomažući se dugim i oštrim kandžama na prednjim šapama i dugim zubima sekutićima.

Tokom zime polarni zečevi ne spavaju. Okupljaju se u grupe od nekoliko stotina životinja. Dok se jedni odmaraju i jedu, drugi stražare, kako bi mogli da upozore grupu na opasnost. Zajedno lakše preživljavaju i ledene mećave: sakriju se pod žbunove, iza stena ili u jame izdubljene u snegu i zbiju jedan uz drugog kako bi sačuvali telesnu toplotu. Čak i kad ga snežna mećava i ledeni vetar iznenade dok je sam, u potrazi za hranom, polarni zec će se snaći: kad pripije uši uz telo i priljubi se uz tle, u stanju je da satima izdrži na polarnoj oluji.

Polarnim zečevima hrane se gotovo sve polarne životinje: snežne sove, lasice, polarni medvedi, vukovi i lisice. Kad stražari upozore grupu da je uljez u blizini, zečevi će se uspraviti na zadnje noge, osmotriti sa koje strane opasnost dolazi, a onda se dati u beg. Mogu da trče na sve četiri noge ili da skakuću na zadnjim nogama kao kenguri, dostižući brzinu veću od 60 kilometara. Da bi utekli grabljivcima umeju i da se bace u vodu i preplivaju uzani potok.

U proleće, u sezoni parenja, polarni zečevi se iz velikih grupa izdvajaju u parove. Mladunci dolaze na svet u maju, junu ili julu – što severnije žive, to se kasnije rađaju. U leglu ih ima do osam, a zečići već kad navrše dva-tri dana ostaju sami dok majka traži hranu. Tada se potpuno umire kako ih grabljivci ne bi primetili. Kad se šćućure gotovo ih je nemoguće razlikovati od okolnog kamenja i stena. Samostalni su već posle dve nedelje, a sa majkom se sastaju samo da bi ih podojila. Posle dva meseca odlaze od nje, a već sledećeg proleća i sami su spremni za parenje.

D. D.