Susreti kultura u Pečuju

Mirjana Marinšek Nikolić, književnica i multimedijalna umetnica, u beogradskoj izdavačkoj kući „Čigoja štampa” objavila je novu knjigu „Panonski triptih, ogledi o Dobroviću, Krleži, Vazareliju”. Knjiga će, u okviru manifestacije „Dani evropske baštine”, biti predstavljena večeras u 19 časova u Biblioteci grada Beograda, a u razgovoru učestvuju prof. dr Irina Subotić, istoričar umetnosti, Dobrila Stojnić, dramska umetnica, i autorka.

Po rečima Vladimira Arsenića, ovo delo predstavlja interesantnu crossover studiju o tri čoveka, spojena na čudnovati način, u Pečuju. „Dobrović, Krleža i Vazareli iz ovog zanimljivog teksta isijavaju onom energijom koja je potrebna da bi se stvorilo autentično umetničko delo”, kaže Arsenić.

„Panonski triptih” Srpsko-baranjsko udruženje iz Pečuja prevešće na mađarski jezik i predstaviti ga u Pečuju, a izdavač „TIMP Kiado” iz Budimpešte, ponudiće ga na engleskom, nemačkom, mađarskom i turskom jeziku.

Vaša knjiga posmatra tradiciju grada, i prikazuje ga u ukrštaju kultura, u lirskom svetlu stvaralaštva…

Pisac je okrenut sećanju u kome traži i memoriše budućnost. U tom smislu je i moja knjiga, „Panonski triptih – Ogledi o Dobroviću, Krleži, Vazareliju”, imago Pečuja. Kompoziciji ovog grada prišla sam iz više različitih vizura; progovorila o njoj istovremeno kroz dela više stvaralaca. Pečuj je grad mešanja, prožimanja i preplitanja međusobno različitih kultura. Grad tradicije. I različitosti. Upravo te različitosti, slično umetničkom delu, svojom harmonijom pobuđuju u posmatraču (što da ne i moja lirska?) promišljanja o kulturnoj baštiniPanonije.

Razmišljate o Krleži, Vazareliju, Dobroviću, koji su živeli u kulturnom miljeu Pečuja. Da li su ti umetnici, svaki u svom mediju, govorili o sličnim stvarima?

Čitalac može da se upita kakav odnos postoji između pečujskih umetnika: Dobrovića-slikara, Vazarelija-grafičara i Krleže-pisca, i mesta o kojem pišem? U dugom stvaralačkom uzročno-posledičnom nizu, delo je rezultat nadarenosti pojedinca, ali i odraz umetničke i istorijske mape tog vremena. Za mene je to bio susret kultura. Mađar Viktor Vazareli, u svojoj optičko-kinetičkoj teoriji, podstiče ideju društvene i socijalne funkcije umetnosti. Slika, tvrdi Vazareli, nije potpis izolovanog umetnika, jer čovek više nije na jednoj, a svet na drugoj strani. Dobrović i Krleža, Marko Ristić i drugi osnivaju napredni list „Danas”, što je Dobrović, pak, ovekovečio na svom velikom platnu iz 1934. godine.

Pišete o slikama, mislite u slikama, i sami crtate, izlažete čak i izvan naše zemlje.

Linija i boja služe jednom cilju: da pribeleže i sačuvaju predmet pažnje stvaraoca. Svejedno, lik ili figura, crtež je način gledanja. On govori o sebi samom. Uvlači se u još neispisane stranice rukopisa; prati piščev ritam teksta. Eseja, romana, putopisa. Minijature su odredile moj slikarski izbor – crtež, u olovci, pastelu, malih formata, što se nastavilo mnogobrojnim izložbama u zemlji i svetu. Minijaturom u Milanovcu i BIMPE u Kanadi, izložbama u Dalijevom Kadakesu, Španiji, Mini artom u Mađarskoj, Art klinikom, Galerijom SKC-a…

Da li kod nas postoji dovoljno razumevanja za multimedijalne umetnike?

Savremena umetnost je jedan veliki kaleidoskop; višemedijske izložbe i projekti još uvek su retki. U postojećim galerijama u svetu, stvari se odvijaju malo drugačije. O iskustvima te vrste pričaćemo kada se vratim iz Istanbula, sa Međunarodnog festivala Art for peace,gde je moj višemedijskiprojekat „Pecs, Istanbul 2010” izabran da predstavlja Srbiju.