Obama, Evropa i ono neizbežno
Nova anketa GMF-a Transatlantski trendovi zabeležila je gotovo euforičan stepen podrške Baraku Obami. Samo 19 odsto Evropljana je 2008. imalo pozitivno mišljenje o spoljnoj politici Džordža Buša; 77 odsto ima pozitivno mišljenje o Baraku Obami 2009. Više od 90 odsto Nemaca ima pozitivan stav prema sadašnjem američkom predsedniku – devet puta više u odnosu na prošlogodišnju podršku tadašnjem lideru. Čak i u Turskoj novi predsednik SAD ima podršku od 50 odsto, dok je njegov prethodnik prošle godine imao manje od 10 odsto.
Ljubav Evropljana prema Obami može da objasni i promenjene poglede na SAD širom kontinenta. Prvi put za šest godina većina Evropljana ima pozitivan stav prema ovoj zemlji. Što je još važnije za transatlantsku saradnju, većina Evropljana sada želi da njihovi politički lideri sarađuju sa SAD umesto da zauzmu nezavisniji stav, što je bilo preovlađujuće mišljenje prošle godine. Takođe, u svim zemljama, mnogo pozitivnije se gleda na predvodničku uloga Amerike u međunarodnim izazovima nego za vreme prethodne administracije.
Amerikanci bi trebalo da shvate predsednikovu popularnost u inostranstvu kao prednost ako to znači da će Evropljani i ostali biti spremniji da podrže američku politiku prema Avganistanu, Iranu, Rusiji i Bliskom istoku. Duboko neslaganje i dalje postoji na dve strane Atlantika o tome kako pristupiti ovim pitanjima. Evropljani su skloni da favorizuju strategije koje se pretežno oslanjaju na diplomatiju i „meku moć”, dok Amerikanci smatraju, mada sve manje, da treba upotrebiti „tvrdu moć”. Upitani da li je vojna sila uopšte potrebna da se u svetu dostigne pravda, potvrdno je odgovorilo 71 odsto Amerikanaca i samo 25 odsto Evropljana. To je veliki jaz u suštinskim stavovima o tome kako rešavati globalne probleme. Da li je divljenje Evropljana predsedniku Obami dovoljno da premosti taj jaz i, na primer, poveća spremnost Nemačke, Britanije i Holandije za vojni doprinos u Avganistan, u trenutku kad javno mnjenje u ovim zemljama ide u suprotnom pravcu.
Sada stižemo do „dileme Obama”. Amerikanci će možda poželeti da on iskoristi svoj uticaj u Evropi da nas približi u svim važnim pitanjima, ali Evropljani imaju paralelnu želju. Pretpostavljam da su izlivi podrške Baraku Obami širom zapadne Evrope zasnovani na uverenju da je on stvarno „Evropljanin”, ne po rođenju, već po senzibilitetu. Desetine mojih evropskih prijatelja i poznanika pročitali su „Snove moga oca” i na tim stranicama pronašli dokaze da Barak Obama misli isto kao oni, a ne kao tipičan Amerikanac. Popularnost američkog predsednika među njima i njihovim sunarodnicima počiva na percepciji da dele ista shvatanja i na nadi da će on preokrenuti ostatak Amerike ka sličnim shvatanjima. Zato, baš kao što mi možda želimo da on promeni mišljenje Evropljana, oni se zdušno napadaju da će Obama nas učiniti manje ratobornim, više multilateralnim i zagovornicima „meke moći”.
Kakve su šanse da zadovolji očekivanja jedne ili obe publike? Nažalost, mislim da je gotovo nemoguće ostvariti oba cilja. Evropljani će njegove napore da ih povede u pravcu američke politike shvatiti kao pokazatelj da nije jedan od njih, iako bi voleli da jeste. Ako bude suviše jako pritisnuo Amerikance da prigrle evropske standarde, ugodiće većini Evrope, ali će izgubiti jezgro američkog javnog mnjenja. Predsednici posle prvog mandata žele i drugi, pa pretpostavljam da će razočarati svoje brojne evropske simpatizere, jer oni ne glasaju na američkim izborima.
Transatlantski trendovi 2010. pokazaće da li sam imao pravo u ovoj analizi. Moguće je da se Evropljanima iskreno sviđa Obama i da će zanemariti njegove „američkije” osobine? Ili će, možda, prosto svaliti krivicu na Kongres i američke birače da su se isprečili na putu „evropskim” namerama jednog dobrog političara? Mislim, ipak, pošto će morati da se donose prave političke odluke, da će euforija oko Obame splašnjavati kako ga Evropljani budu više gledali kao Amerikanca, a manje kao jednog od svojih.
Kreg Kenedi je predsednik „Nemačkog Maršalovog fonda”, američke nevladine organizacije