Lisabonska neizvesnost
Opstanak Angele Merkel u kancelarskoj fotelji pojedince na Balkanu naveo je da se zapitaju da li će vlast Hrišćansko-demokratske unije (CDU), u skladu sa njenom predizbornom platformom za Evropski parlament, značiti i obustavljanje daljeg širenja Evropske unije, sa izuzetkom Hrvatske. Kada se na to doda da je u ovakvim stavovima Merkelovu podržavao i francuski predsednik Nikola Sarkozi, mnogi već sumnjičavo vrte glavom kao da već „nema ništa” od članstva Srbije u EU.
Slučajno ili ne, uporno se prenebregava to da i Merkelova i Sarkozi uvek ističu da neće pristati na prijem novih članica samo ukoliko se ne sprovede reforma institucija EU, odnosno ne usvoji Lisabonski sporazum.
Paradoks je da bi dok Srbija budno prati poteze velike „četvorke” – Nemačke, Francuske, Velike Britanije i Italije – njenom evropskom putu mogle zapravo najviše da naškode potezi malih članica EU. Ako se zanemari aktuelna holandska blokada, na produžavanje puta ka EU bitno mogu da utiču Irci i Česi.
Iako se očekuje da će zbog krize Irci većinski glasati za ratifikaciju „Lisabona”, hladan tuš stiže iz Praga, gde će najverovatnije danas češki senatori odani predsedniku Vaclavu Klausu podneti još jednu tužbu Ustavnom sudu, što će ratifikaciju odložiti za najmanje tri do šest meseci.
Ta vest, koju je liderima EU na nedavnom samitu preneo češki premijer Jan Fišer, razbesnela je impulsivnog Sarkozija. On je upozorio Čehe na „posledice” ukoliko dozvole odlaganje ratifikacije do maja ili juna kada će na izborima u Velikoj Britaniji najverovatnije pobediti Konzervativna stranka Dejvida Kamerona. Lider torijevaca je obećao da će raspisati referendum ukoliko „Lisabon” bude „živa stvar” kad on dođe na vlast, što užasava Evropljane imajući na umu jak evroskepticizam u Britaniji.
Problem je i u tome što, ukoliko „Lisabon” propadne, EU nema „plan B”! Što znači da je u tom slučaju moguće da Brisel privremeno zatvori svoja vrata kako bi preuredio svoje dvorište, kako je inače najavljivao Elmar Brok, uticajni evroposlanik iz CDU.
Brok već godinama upozorava da će se EU, bez „Lisabona”, spontano reformisati u dva „kruga” članica, pri čemu bi u prvom bila one najbogatije i najuticajnije države – čime bi praktično bile ugrožene evropske integracije u sadašnjem obliku. Ovu ideju je nedavno rehabilitovao i italijanski premijer Silvio Berluskoni ocenivši da bi članice EU trebalo da formiraju „tvrdo jezgro” Evrope za primenu „Lisabona” – ukoliko ga Irci odbiju.
Međutim, valjalo bi i da malo skrenemo pogled na sebe i da se podsetimo samo naših propuštenih šansi u reformama za koje nisu krive odluke u Briselu, Berlinu ili Parizu. Čak i ako dođe do obustave prijema, to Srbiji ništa ne menja, jer faze u integracijama koje joj predstoje trajaće najmanje pet godina. Dakle, pred Srbijom je dug put. Bez obzira na to da li su sada vrata otškrinuta.