Nevidljivi zaštitnici

Istoga dana kada je objavljeno da je preminuo Bris Taton, Francuz koga su navijači u Beogradu divljački pretukli, saznali smo da postoje nezvanične informacije da fudbalski klubovi i druge grupe vrše pritisak na sudije da oslobode momke koji su uhapšeni zbog nasilnog ponašanja. Nije rečeno da je intervenisano za osumnjičene za ubistvo Tatona, ali podatak da neko smatra da nakon svega ipak treba zaštititi „naše žestoke momke” zvuči zaista skandalozno.

Informacija o pritiscima, istina ne u obliku zvaničnog podatka nekog nadležnog organa, stigla je do ministarke pravde Snežane Malović. Činjenica da je ministarka odlučila da to nezvanično saznanje ipak podeli sa javnošću upućuje na zaključak da i ona smatra da tu „ima nešto”. U skladu sa tim valjalo bi očekivati da nadležni organi detaljno provere da li je reč o nagađanjima ili neko stvarno traži od sudija da budu blagi prema nasilnicima.

Ako je reč o glasinama one su izvesno kreirane u nekim pravosudnim krugovima i njihovi kreatori u najmanju ruku trebalo bi da budu suspendovani jer ogovaranje i pravosuđe ne bi smeli da imaju nikakve dodirne tačke. Ako bi se, pak, pokazalo da je neko zaista vršio pritisak na sud valjalo bi podići opštu uzbunu i ne ukidati je sve dok se ne utvrdi ko je to učinio, po čijoj želji i po čijem nalogu. Jer taj ko je prenosio poruku neminovno je produžetak „nevidljive ruke” koja, u sopstvenom ili u nečijem drugom interesu, nastoji da diriguje haosom u koji društvo pokušavaju da gurnu nasilničke grupe i organizacije i njihovi nalogodavci.

A cela priča, zapravo, i polazi od nekih krugova koji ne učestvuju neposredno u nasilju. Momci iz grupa koje se međusobno tuku i ubijaju, a sada su počeli nasumice da napadaju i strance, naša su deca koju su umesto društva preuzeli i organizovali oni kojima ni ljudski život ni mentalno zdravlje nacije ne znače ama baš ništa. Nije teško pohvatati i zatvoriti neposredne izgrednike, teško je naći one koji stoje iza njih i koji ih štite kako bi ih ponovo upotrebili za svoje ciljeve.

Ali i sami izgrednici i oni koji ih organizuju i podstiču moraju znati da će kazne za nasilje biti stroge. To je nezaobilazan uslov za iole uspešnu borbu protiv nasilja koga i sudije moraju biti svesne. Otuda bi moralni i društveni zadatak sudije od koga je, eventualno, traženo da bude blag prema „žestokim momcima” trebalo da bude da nadležnim organima kaže odakle je to došlo, a ovi da o svemu obaveste javnost. Tada će svi, i mirni građani i nasilnici, znati da su država i društvo stvarno odlučni.

Bilo bi, takođe, korisno da sudija koji je onomad na tri i po godine zatvora osudio čoveka koji je trešten pijan seo za volan i ubio nedužno dete javno kaže koje je to olakšavajuće okolnosti mogao da pronađe. Samo sudijsko uverenje nije dovoljno. Ovde se postavlja pitanje kakva se poruka šalje onima koji su spremni da ugroze ljudski život, pijani ili trezni, svejedno. Uostalom, i većina navijača je pijana u trenutku kada čini nasilje.