Pisala sam Baraku Obami

Nikada ranije nisam doživela takvu neprijatnost kao kada sam se javila na oglas za spremačicu. To je bilo u junu. Rekla sam, gospođo, razgovarali smo pre pola sata telefonom, jer moja kućica je kod Prokopa, a trebalo je da se javim blizu, u Dobrinjsku ulicu. Kad sam ušla, gospođa me je pogledala i pitala da li može da bude iskrena. Zašto da ne. I onda mi je rekla da ima firmi koje su im poručile da ne šalju Rome. Rekla mi je: „Zašto da gubite vreme, kad znam da vas neće primiti.“ Ja sam ustala i odgovorila: „Hvala što ste bili iskreni, ali ovo je sramota.“ Jer njoj je bilo dovoljno da vidi boju moje kože.

Ranije to nisam doživljavala. Radila sam po školama, bolnicama, nekim firmama. Nalazim se na birou rada, ali ako ne može preko biroa, onda pratim oglase, moj savetodavac mi je tako rekao.

Na birou sam od 1987. godine, s nekim prekidima. U Beogradu sam rođena, završila sam osnovnu školu, radila sam u srećna vremena, pre devedesetih, kad je bilo lakše.

Onda od 1991. do 2005. nisam tražila posao, ali poslednjih nekoliko godina tražim, i nikad nisam doživela takvu neprijatnost kao sada. Gospođi je bilo dovoljno da vidi boju moje kože pa da me ne pošalje na posao. Preko društva Roma otišla sam u ministarstvo za ljudska prava. Nisu bili u mogućnosti da mi pomognu. Rekli su mi da tužim agenciju. Ali kako da tužim kad sam socijalno ugrožena, imam devojčicu od 12 godina, a od oktobra do jula primam socijalu.

Otišla sam uvređena. Nisam došla ni iz Leskovca ni sa Kosova, a čujem da onima koji dođu sa Kosova daju i stan i posao. Otišla sam u Narodnu kancelariju, u „Beograđanku”. U Narodnoj kancelariji su bili jako prijatni, zvali su „Gradsko zelenilo“, dali su mi telefon i razgovarala sam sa gđom Marijom. Ona mi je rekla, draga gospođo, mi ne znamo šta ćemo ni sa onima koji ovde već rade. Tako da od toga ništa nije bilo. U Narodnoj kancelariji su mi rekli da Boris Tadić nikog u ovoj državi ne može da zaposli. Rekla sam, dobro, videćemo da li može neko van države. I otišla sam u američku ambasadu, nije to daleko od „Beograđanke”. Policajci su bili tu, rekla sam: „Treba mi adresa Baraka Obame, američkog predsednika, da mu pošaljem pismo.“ Oni su rekli, izvolite na ova vrata, šta vam treba. Tražila sam ambasadora. Pitali su me da li sam američka državljanka. Rekla sam da nisam i onda su mi dali samo adresu. Uđem u poštu, kupim pismo i pošaljem. Napisala sam na srpskom, jer ja engleski nisam učila, da ne mogu da se zaposlim, da imam dvoje dece... Platila sam po težini, nešto manje od 300 dinara. Ali ne znam da li je pismo uopšte stiglo... U koverat sam stavila pismo i tekst iz „Politike“, sa mojom slikom, jer „Politika“ je već pisala o mom slučaju. Nekoliko dana posle toga pozvala me je telefonom nepoznata osoba, jako prijatna, iz ambasade.

Zašto sam se žalila Obami? I on ima tamnoputu boju kože, pa vodi onoliku zemljurinu, a ja koja sam živa beda u sopstvenoj državi ne mogu da dobijem krpu i kofu, ništa drugo. Gospodin iz ambasade koji me je zvao želeo je da me vidi. Sad mi je krivo što ga nisam zvala da dođe da vidi gde živim. Prođe se ”Rudo“ i tu u Prokopu su kolibice. Posle su me zvali i iz kancelarije Demokratske stranke, gde sam se upoznala sa ljudima, rekla svoj problem i nadam se da će mi pomoći.

Moja ćerka nema problema u školi. Ona i nije tamnoputa. Mada se i za nju plašim jer vidim da napadaju na sve strane. Imala sam i jedno ružno iskustvo, izašla sam sa detetom, a grupa od njih dvadesetak, čujem, glasno govore: „Evo je Ciganka“. Strašno sam se uplašila, vidi se da su pod alkoholom. Brala sam travu ispred, jer uvek imamo neke kućne ljubimce. A čula sam da neki skinhedsi napadaju crnopute ljude.

Sad se pitam koliko sam pogrešila, možda sam otišla predaleko kad sam poslala pismo Obami. Malu učim da se čuva i da ne priča sa nepoznatima. Sin mi je stariji, ima 27 godina, služio je vojsku u Bujanovcu baš kad je tamo bilo najgore. On je malo belji, pa bolje prolazi. I devojčica takođe, ali ja baš ne mogu da dođem do posla.

Nezaposlena

(Zabeležio B. R.)