Šišanje i čekanje

Život prođe u stalnom čekanju: pred šalterima, na stanici, u redu za plaćanje… Čekam, treba mi hitno šišanje kod Mikija koji me šiša od detinjstva. Za neke stvari stvarno nemam strpljenja, ali za ovaj ritual odvajam celo poslepodne. Uvek jedva čekam da čekam kod Mikija. Miki se promenio, ostario, skupio, ruke stalno uz telo, kao da su od lakata do ramena prirasle za trup. Ali i dalje revnosno prvi i poslednji stavlja ključ u bravu. Sedim u uglu i uživam u stalom vremenu. Sve je isto, isti nameštaj, iste utenzilije, isti miris kolonjske vodice. Dnevne novine na sve strane ali samo jedan penzioner čita naglas, a ostali slušaju i glasno komentarišu. Takvo čitanje potraje po ceo dan, sam akt čitanja nije važan, važne su opaske i ruganje, važni su komentari, važno je ko koga zaista šiša.

Ulazi nova mušterija, znam čoveka iz viđenja, prodaje sadnice:

– Dobar dan.

– Dobar dan – svi kao po komandi.

– Jeste čuli ovaj?

Ne čekajući odgovor, mladi goran kreće:

Dolazi Putin u fabriku kako bi ispitao kako votka utiče na produktivnost radnika.

– Je l’ piješ? – pita Putin jednog radnika.

– Pijem.

– Pa koliko šrafova napraviš kad popiješ pola litra votke?

– 200.

– A kad popiješ litar?

– 220.

– A ako popiješ dva litra, je l’ možeš da radiš?

– Pa vidiš da mogu.

Smejemo se burno, ali kratko, kao da se stidimo da istrajemo duže od drugih. Miki koristi tajac i rukom pokazuje na oslobođenu stolicu pitajući:

– Kako ide?

– Odlično – kažem.

– Ima li sklečke?

– Ima, nije dosadno.

– Odakle duva vetar?

– Iz neke fioke.

– Ma biće sve u redu.

– ’Oće, već je.

Tri škljocanja makazama u prazno, a jedno u retku metu. Spuštene glave sa bradom u prsima gledam sede vlasi koje padaju oko stolice. Po brzini kojom me šiša vidim da je sve manje materijala. Vreme je prohujalo od onomad kada sam nemirno sedeo na drvenom konjiću kako bi mi Miki odvalio propisnu tarzanku. Miki tu i tamo zastane, baci pogled kroz izlog i prokomentariše prolaznika.

Gledam praznu stolicu pored svoje desne strane, tu je nekada sedeo otac i uživao u brijanju. Stižući iz nekog dela sveta zvonio bih kratko tri puta, on otvara, poljubimo se u obraz i pitam što se nije dugo brijao, kaže – čekam tebe.

Dok lelujam u sećanjima Miki me već polira četkom, čisti odeću mekom metlicom i kao da zna šta mi za kraj treba, kaže:

– Je l’ znaš ovaj? Jedna porodica u poseti pirotskoj porodici. Domaćica pita: ’Oćete da vam skuvam supu od ćurku? Gošća kaže: Ne kaže se od ćurku nego od ćurke. E, jes’, neću valjda da vam kuvam od dve ćurke.

Smeh se širi, a ja brže-bolje izlazim jer znam da su slike brže: podstanari, jutarnja kafa sa majkom, drugom stranom jablane kreni, burek da, ostani gore Borko, studentski dom „Karaburma“, basket sa profesorom Saltonom, suva paprika pored puta, samodoprinos, ti si daleko ali te stalno srećem, novi podobni direktori, stare ulice a nova imena, crno lišće na krovu, umro čika Micko sa drugog sprata, nema, bre, reprize, nepoznati junak, kolateralne štete, izgubljene generacije, narodna kuhinja, pogubljeni klikeri i drugovi, živim u svetu prijatelje, imam kod kuće, šta ćeš ovde, stigao Internet i u moje selo, Kundera na krovu leskovačkog sajma, prilezi posle ručka, pokaži od kojeg drveta se kašike prave, restoran „Kozara“, nemaš pojma, ovo je Srbija, majstori ne dolaze ni danas, kako da odem profesore, ti sele ostani ja odoh... sve je tu, sve zajedno između svakog novog čekanja. I dobro i loše, i prošlo i ono što će doći biće dobro jer verujem u dobro. Dobro je, kod kuće sam.