„Neprijateljski" glasovi odlučuju pobednika

Posle tajnog glasanja 107 članova Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK), danas oko 19 časova u Kopenhagenu znaće se ime organizatora 32. letnjih olimpijskih igara 2016.

Koliko su ovog puta kandidati (Rio de Žaneiro, Čikago, Tokio, Madrid) bili izjednačeni možda najbolje svedoče reči Saliha Mudalala, predstavnika Sirije u MOK: „Kako da biram između četvorice sinova svoje braće”?

Na završnom 45-minutnom predstavljanju (prvo Čikago, pa onda Tokio, Rio i Madrid) u „Bela konvenšn centru” svi učesnici najneizvesnijeg nadmetanja u istoriji olimpijskog pokreta bili su potpomognuti čelnicima svojih zemalja: Barak Obama sa suprugom Mišel (SAD), Lula da Silva (Brazil), Jukio Hatajama (Japan), kraljevski par Huan Karlos i Sofija (Španija). Plus, bivši i sadašnji silni osvajači odličja, ljudi iz šou biznisa i estrade, biznismeni...

„Brazilu Igre potrebnije nego drugima”

U prognozama su se iskristalisala dva favorita. Specijalizovani sajtovi za praćenje izbora neznatnu prednost dali su Rio de Žaneiru u odnosu na Čikago, dok je kod bukmejkera situacija bila obrnuta.

Završno lobiranje, pre svega političara, moglo je da ima uticaj na neopredeljene „birače” što svakako nije beznačajno. Ali svi analitičari se slažu da će pobednika odlučiti „neprijateljski” glasovi.

U prvom krugu glasanja mogućnost da pritisnu dugme sa imenom nekog od četiri grada imaće 99 članova MOK, pošto neposredno zainteresovani ne mogu da učestvuju. Grad sa najmanje glasova posle svakog kruga biva eliminisan, a pobednik je onaj ko uspe da obezbedi prostu većinu (polovina plus jedan). Tu i leži ključ uspeha onih koji ostanu u trci. Rio i Madrid „dele” naklonost latinoameričkih država u prvom krugu i logično je da se eliminacijom jednog od njih preliju ovom drugom. Ali, logika je jedno, a geopolitička realnost drugo.

Velika borba vodiće se i za naklonost 15 članova MOK iz Afrike, najveće grupacije posle Evrope. Obama i Da Silva, dva najharizmatičnija predsednika u Kopenhagenu, imaju svoje adute: Obamin otac je rođen u Keniji, a Brazil je kao nadiruća svetska ekonomska sila u proteklih nekoliko godina u „crni kontinent” upumpao silne milijarde dolara.

Svaki od pretendenata za najveći skup svetskih sportista u 2016. imao je gotovo ravnomerno raspoređen odnos na relaciji „za” i „protiv”.

Da Silva je za Rio (sa predgrađima 14.500.000 stanovnika) i Brazil rekao da „ostalim zemljama olimpijske igre nisu toliko potrebne, ali njegovoj zemlji jesu za podizanje samopouzdanja cele nacije”. Uz to, ključni argument je da Južna Amerika (uz Afriku) nikada nije organizovala olimpijadu. Rio dva puta (2004. i 2012.) nije ušao u uži izbor, ali je 2007. uspešno organizovao Panameričke igre. Svetsko fudbalsko prvenstvo 2014. održaće se u Brazilu. Na prvi pogled ne postoji bolja preporuka. U isto vreme to je mač sa dve oštrice jer mnogobrojni sponzori ne vide interes da se dva najznačajnija sportska događaja, u tako kratkom intervalu, održe na istom mestu.

(/slika2)Rio (ako dobije Igre one će se održati od 7. do 18. septembra) jeste „grad sa razglednice”: dovoljno je samo reći odbojkaši na čuvenoj plaži Kopakabana. Zaštitni znak (ili znaci) ipak nije isključiva privilegija „grada karnevala”: ništa manju pažnju ne bi privukli ni veslači na čikaškom jezeru Mičigen, biciklisti ispred Carske palate u Tokiju ili fudbaleri na „Bernabeu”...

Najsnažnijom podrškom stanovništva (čak 93 odsto) može da se pohvali Madrid (igre bi bile od 5. do 21. avgusta), praćen Rijom (80 odsto), Čikagom (72 odsto) i Tokijom (u aprilu samo 55,5 odsto, uz „blizinu” Pekinga 2008, glavna mana japanske prestonice).

U minusima Rija je svakako najznačajnija visoka stopa kriminala. Iako se ona iz godine u godinu smanjuje ipak je prošle godine na ulicama ovog megapolisa ubijeno 2.069 ljudi, dok je u Čikagu (Igre od 22. jula do 7. avgusta), u istom periodu stradalo 510. U vremenu nasilja, koje nažalost nije zaobišlo ni Beograd, gotovo frapantno zvuči podatak da se u Tokiju (35.000.000 duša s okolinom, olimpijada bi se održala od 31. avgusta do 11. septembra) dnevno dogode dve pljačke i samo četiri kriminalna čina godišnje uz upotrebu vatrenog oružja!

Tokio je jedini od kandidata organizovao olimpijadu (1964), pa će,

ako pobedi, neka, tada izgrađena borilišta, tek neznatno „našminkati”. Sva događanja, uz besprekorno organizovan javni prevoz (Čikago i Rio su tu „najtanji”, Madrid je više nego dobar) održaće se u krugu od osam kilometara.

Rio ima ubedljivo najveći budžet

Osim Rija („Žoao Avelanž”) niko još nema podignut olimpijski stadion. Tokio je spreman da prvi put u istoriji ponudi objekat od 100.000 duša koji će funkcionisati isključivo uz upotrebu solarne energije. Madrid (7.000.000 stanovnika) ima već spremnih 77 odsto borilišta i tu kartu potencira. Čikago (9.800.000 stanovnika) će svoj stadion (uz još deset objekata) izgraditi kao privremen, da bi po završetku eventualnih igara sa 80.000 spao na 10.000 mesta i predstavljao bi memorijalnu pozornicu u Vašington parku ovog grada.

Najveći planirani budžet za igre ima Rio (oko 15.000.000.000 dolara jer treba izgraditi ogroman deo infrastrukture), a zatim slede Madrid (5.600.000.000) i gotovo izjednačeni, sa oko pet milijardi „zelenih novčanica” Tokio i Čikago. I dok iza ostalih gradova u vidu finansijskih garancija stoje države, u Americi to nije moguće u ovakvim slučajevima („podržavljenje” i odstupanje od neoliberalnog kapitalizma je „dozvoljeno” kada ekonomska kriza zakuca na vrata): „grad vetra” računa na privatne donacije, sponzore i prihod od tv – prava.

Iako svi nekako u prezentacijama TV prava kao da „guraju pod tepih”, ističući ostale prednosti, ona će najverovatnije i presuditi pobednika „mrtve trke”. To je osnovna (uz „obamaniju”) prednost Čikaga, bez obzira na to što se i Rio praktično nalazi u istoj časovnoj zoni (jedan sat ispred Njujorka) i ne bi bilo potrebe, kao bezbroj puta ranije, pomerati satnice zbog nastupa američkih sportista. Ili, da bi MOK dobio mleko (novac) mora da plati krave (dominantni sponzori su još uvek američke kompanije).

(/slika3)U potrazi za novcem Međunarodni olimpijski komitet je pre nepunih godinu dana povukao dva radikalna poteza. Prvo je u decembru 2008, posle 52 godine zajedničkog rada, prekinuo saradnju sa Evropskom televizijskom unijom (EBU), glatko odbivši finansijsku ponudu „ujedinjene Evrope” za prava TV prenosa Zimskih igara 2014. u Sočiju i letnjih 2016.

Odmah zatim Žak Rog, predsednik MOK, saopštio je da će se sa zainteresovanima o TV pravima pregovarati tek posle 2. oktobra 2009.

Iz MOK kažu da iz trke nisu eliminisani javni servisi i da će tako, teoretski, i „Bi Bi Si” moći da pobedi u Velikoj Britaniji i nastavi skoro šezdesetogodišnju tradiciju prenosa Igara. Naravno, ako najviše plati.

Evropske dileme nisu ništa naspram onoga što se „kuva” u SAD, pošto su Amerikanci za olimpijade uvek davali više novca od bilo koje druge zemlje.

Poređenja radi EBU je „Peking 2008” platila 443.400.000, a „Torino 2006” 135.000.000 dolara. Iste Igre u Kini američku TV kompaniju En Bi Si koštale su 1.706.000.000, a u Italiji 833.000.000 dolara. Za Vankuver 2010. i London 2012. En Bi Si je izdvojila zbirno 2.201.000.000 ili 64.700.000 dolara po takmičarskom danu.

Ako se članovi MOK u Kopenhagenu opredele da domaćin Igara 2016. bude Čikago, neki od velikih ekonomskih igrača sa svojom ponudom oboriće sve dosadašnje rekorde...

Ratko Pavlović