Bosfor, po Brehtu

Specijalno za „Politiku“ iz Istanbula

Od čega čovek živi? Od vode, vazduha, hrane, ljubavi… Šta čovek sanja? Pravedno društvo. A ima li ga? Samo u knjigama i mašti. U kakvom to vremenu živimo? U vremenu teške ekonomske krize i globalizovane nepravde. Na šta to podseća? Na tridesete godine prošlog veka… I na Brehta.

Dvanaestog septembra otvoren je 11. istanbulski bijenale. Zagrebački ženski kustoski kolektiv WHW (Što, kako i za koga? – Ana Dević, Ivet Ćurlin, Nataša Ilić, Sabina Sabolović) za moto izložbe pozajmio je naslov jedne od pesama iz Opere za tri groša Bertolda Brehta i zapitao umetnike: Od čega čovek živi?

Grčka škola

Na tri istanbulske lokacije: u nekadašnjem carinskom skladištu – Antrepu 3, u napuštenoj fabrici duvana i u bivšoj grčkoj školi, pozvani umetnici – 30 žena i 32 muškarca, pet kolektiva i još nekoliko grupa – iskoristili su skoro sve dostupne medije da bi vizuelizovali svoje odgovore. Dobila se politički oštra, angažovana, relativno koherentna celina u kojoj se vapi za pravdom, ukazuje na zločine, bori, izruguje, izvinjava, podseća…

Grčka škola izabrana je da bi se diskretno skrenula pažnja na položaj grčke manjine u Turskoj koja je odustala od školovanja svoje dece na maternjem jeziku – da ne bi skretala pažnju na sebe u većinskoj sredini. A škola je bila otvorena početkom prošlog veka. Na zidovima, po hodnicima i učionicama, još su okačeni uramljeni tekstovi i fotografije na kojima se opisuje život i delo za mnoge najvažnijeg čoveka u turskoj istoriji – Kemala Ataturka. U donjim, zabačenim, skoro suterenskim prostorima, u danima vernisaža u napetoj tišini gledao se video-rad Igora Grubića East Side Story. Mnogima je, s druge strane, promaklo da bačeni zgužvani krvavocrveni papiri razbacani po podu svih izložbenih prostora nisu tek bizarna dekoracija, već rad Sanje Iveković. Na njima su štampani podaci nevladinih organizacija o položaju žena u Turskoj.

U dekadentnom ambijentu oronulog istanbulskog pozorišta, sa linoleumom na podu i pozlaćenim kitnjastim gipsanim ukrasima po zidovima i plafonu,libanski umetnik Rabi Mrue je prvog dana vernisaža održao briljantno benjaminovsko predavanje – monodramu Stanovnici/ žitelji slika. Analizirajući tek nekoliko fotografija opisao je propast projekta modernizacije arapskog sveta i time potvrdio tezu kustoskog tima o nemoći savremenih neoliberalnih društava da se nakon raspada moderne i socijalizma suoče sa nadolazećim fundamentalizmima svih vrsta.

Ovaj bijenale se razlikuje od uobičajenih i očekivanih načina koncipiranja ovakvih manifestacija. Nema zvezda zapadnog umetničkog tržišta čiji su radovi neprestano na putu, od bijenala do bijenala, od izložbe do izložbe. Napravile smo bijenale koji nije pregled recentne produkcije, uput za naše kolege da mogu raditi sledeće izložbe. Jako je puno istorijskih radova. Celo istraživanje bazirano je na zemljama Bliskog istoka, Balkana, istočne Evrope, kavkaske regije i centralne Azije, i to je implicitna kritika zapadne hegemonije u umetnosti, kaže Nataša Ilić, jedna od kustoskinja. Ako je bilo malo riskantno raditi sa ženskim kulturnim kolektivom koji ne dolazi iz velike institucije, već iz relativno malog grada i nepoznate sredine, pretpostavljam da bi sledeći bijenale mogao imati jednog ozbiljnog muškog direktora neke ozbiljne zapadne institucije.

Dosta je umetnika iz regije, kako se sad nazivaju države nekadašnje Jugoslavije. Različitih generacija. I dosta je radova koji su već viđeni u Beogradu.

Gusarka Dženi

Ruski umetnički kolektiv Što delat, pored Opere Perestrojka, ovde je premijerno prikazao video-rad Novi partizani koji ukazuje na neuralgične tačke skoro svih političkih, društvenih i manjinskih grupa postsocijalističke Jugoslavije. U celini je snimljen i produciran u Srbiji i realizovan u maniru perestrojke.

Naša Darinka Pop Mitić ima dva rada: mural Gusarka Dženi otvara postavku u Antrepou, a u jednoj od soba u fabrici duvana postavljena je ambijentalna celina Pejsaži koja je prošle godine nagrađena na Oktobarskom salonu. Muzej američke umetnosti, iako internacionalan projekat, potekao je iz ove sredine. Prikazan je pre nekoliko godina u beogradskom Muzeju savremene umetnosti.

Slike savremenog duboko podeljenog i ispolitizovanog sveta smenjuju se sa duhovitim i ironično-sarkastičnim. Nema intimističkih radova. Iako je još veoma živo sećanje na razočaravajuće iskustvo socijalizma u praksi, nada u bolji i pravedniji svet nije nestala. Oštro se kritikuje svet u kojem živimo, traže se promene koje bi trebalo da poboljšaju uslove života. Prepoznatljiv vizuelni identitet Dejana Kršića samo pojačava aktivističku energiju projekta.

Ovo je angažovana izložba, levičarska, poštena. Istanbulski bijenale neće da bude lepo. Ni da umiri. Mnogi će reći da u radovima ima previše politike, ideologije i statistike, a premalo umetnosti. Ali, ako vam je u ovom vremenu tržišne kulture i naplativog pluralizma dobro, čemu još umetnost?